Општинске новине

Музичка хроника:

Проф. Петар Ј. Крстић

МузичКе шћоле уБеограду

Култура једног народа огледа се и мери се у развоју његових научних и уметничких способности. И ако велике културе не може бити у сиротињи, исто тако богатство и привредно преимућство не претстављају културу у вишем смислу. Како је српски народ у ропству под Турдима изгубио своју средњевековну културу, то после ослобођења од Турака, после првог и другог устанка, почиње стварање нове културе, при чему се код појединих грана морало почињати сасвим испочетка. У каквим се културним приликама налазио српски народ у то време, зналачки и вешто је изнео г. Тихомир Р. Ђорђевић у својој књизи „Из Србије кнеза Милоша" од 1815 до 1839 године, у којој у одељку „Уметност" исцрпно говори и о стању музике у то време. У малој и сиромашној Србији, у доба када се држава још стварала, да тек 1882 године извојује своју потпуну независност, наука и уметност били су у своме развијању спутаване колико политичким приликама исто толико и финансијским прилкама у земљи. При свем том, већ у првој половини XIX века јасно су обележени почеди рада на свим културним и уметничким гранама. Тако је већ за прве владе Кнеза Милоша и музичка уметност добила свога првога претставника у Јосифу Шлезингеру, кога је 1829 године довео из „Цесарије" у Шабац Господар Јеврем Обреновић, брат Кнеза Милоша, те је Јевремову децу почео учити „ударати у гитар и у клавир". Шлезингер, који је био без правилног музичког школовања, више практичар но теоретичар, поставши „књажевско-српске банде капелмајстор" пошао је срећним путем, што се, чим је започео рад на музици у Србији трудио да ради у духу српске народне музике. Он је записивао и разрађивао за своју банду мелодије српских народних игара и песама, па их је банда, или као такве свирала, или је он из српских народних мелодија и мотива састављао маршеве у српском духу, или је записивао песме, па их хармонизирао за хорове уз пратњу банде. Сем тога је као капелник имао дужност, да бандисте, регрутоване од полуписмених или неписмених сеоских младића научи компликованим музичким зна-

цима и тешкој музичкој техници. Тек то су били први почеци српске уметничке музике и први почеци учења музике по нотним знацима. У опште, музичку културу доносили гу у Србију досељеници из Аустрије. Образују

Јосиф Шлезингер

се хорови дилетаната, нарочито ђака, кад год би се указала потреба. Прво певачко друштво постојало је у Крагујевцу 1839. Кад је основано, незна се. Чланови су му били професори и други чиновници. Међутим у Београду, педесетих година прошлога века, по одласку Ђурковићеве дружине, која је давала претставе у Староме здању, почињу се 8