Општинске новине

Стр. 512

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

интелектуалци скупљати по својим приватним становима и неговати хармонично певање. Године 1852 дође у Београд Милан Миловук, који се родио у Пешти 26 јануара 1825 године. Основну школу, гимназију и економ-

Милан Милобућ

ске науке свршио је у месту рођења, затим је био у Румунији економ, најпре на имању Капистрата Адамовића, а затим мајора Мише Анастасијевића. На заузимање Милана Миловука оснива се у Београду „Београдско Певачко Друштво" и већ 2. јануара 1853 буду потврђена и његова правила, према којима је друштвени циљ био: „забава и међусобно уживање и обучавање у музици". Миловук постаде први хоровођа истог друштва, где заведе и школу за учење виолине и виолинчела. Из те школе су изашли неколико ваљаних свирача, који су доцније свирали у позоришном оркестру. То је била прва музичка школа у Београду. И ако она није била музичка школа у данашњем смислу, јер је у њој предавао само Миловук и то два инструмента која је знао и мало музичке теорије, ипак је то један факт у историји музичког развића Београда. Г. Тоша Андрејевић — Аустралијанац прича о Миловуку овако: „Миловук је био просед, са брадом, сувоњав и ретке косе. Према ученицима је био набусит, суров, и говорио је како су глупаци. Једном је био у дворани Велике Школе некакав концерт, и ја сам се прогурао до побочне собе, из које сам видео неке младиће, и међ њима Миловука, како свирају „ситно, јаче па ишбопо". Свирали су увертиру „Циганку". Међу овим младићима био је и Стеван Шрам, који је, ускоро отишао о своме трошку у Лајпциг на консерваториум, а доцније добио од државе помоћ у четири дуката месечно. Миловук је свирао чело и мрштио се на младиће, што значи да није било све како треба. После свршене тачке стари професор Чварковић причао је, да је већ раније рекао Миловуку да свирање не иде како треба, али да је Миловук био тврдоглав и није примао ничије примедбе и савете. Непосред-

но после овога концерта дошао ми је Љуба Весовић и герао ме да се упишемо у школу и учимо музику. Како сам ја већ свирао виолину, одемо заједно Миловуку на Велику Школу (трећи спрат) и упишемо се. Миловук нас је учио основној музичкој теорији, даље како се држи виолина, као и основним знањима из технике инструмента. Али је у општењу са ученицима био пргав. Једном је на пример рекао: „Циганлук, чуо сам да свираш „Сватовац", а не знаш како се ноте зову". Ови детаљи припадају 1863—64 години.*) Године 1855 Миловук постаде наставник у ратарској школи у Топчидеру, а 1859 професор а затим и директор трговачке школе у Београду. Кад та школа би претворена у реалку, Миловук постаде њезин директор, па је ту остао до смрти. Умро је 28 фебруара 1883 године, а сахрањен је код цркве Св. Марка у Палилули. Наша сиромашна музика онога доба, добила је у Миловуку врло много, иако је и сам био музички дилетант. Миловук је предавао музику и у гимназији и штампао је ове музичке радове: Тео-

Стебан Ст. Моћрањац риски основи музике 1866 (друго издање 1874); Наука о музици (1867); Школа нотног певања за основна училишта и млађе разреде * Коста П. Манојловић, Историјски .поглед на постанак, рад и идеја Музичке школе у Београду, 1924.