Општинске новине

Стр. 518

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Две године доцније, опет фебруара месеца и то 12-1792 Стефан Новаковић придворни агент у Бечу, како пише Ђ. Рајковић склопи уговор са штампаром Курцбеком и за 25.000.—- форината откупи штампарију. Како је рок привилегије дате Курцбеку био већ при крају, остало је још четири године, Новаковић затражи од власти повластицу још за двадесет година. Он је добио повластицу али још за петнајест година с тим, да годишње даје четири стотине форината у готовом народном фонду, а за сто форината годишње књига сиромашној деци. То су били тешки услови за опстанак штампарије. Но-

Димитрије Исаилобић, прби упрабнић (администратор) Држабне штампарије (* 26 нобембра 1783 | 29 маја 1853)

ваковић је и сам још више отежао опстанак предузећа тим што је почео штампати сем црквених књига: школске, забавне и најзад и новине „Славено-Сербскија Вједомости". До душе он је ради новина и купио штампарију. Срби су у то време жудели за новинама. Новаковић их је дао, али финансијска ствар пође наопако и Новаковић мораде да ствара акционарско друштво да не би штампарија пропала. То је било 1795 године, ни тада пре_ дузеће није кренуло на боље. Новаковићу је, изгледа, најтежи био онај намет од четири стотине форината колико је у готовом морао годишње плаћати. Узалуд је он штампао проповеди, малу и велику српску историју и т. д.

ништа не поможе. Потроши Новаковић све што имаде и — опет фебруара месеца 1796 године престадоше и „Вједомости" и штампарија. Свакако за дугове, штампарија је продата и сајужена штампарији пештанског универзитета. Прве „Сербскија Новине" издавао је у Бечу Маркидес Пуљо 1791. и 1792. године. Ето, тако се трагично завршило са штамријом, која је пре двестотине и једне године требала да се створи у Београду. У 18 веку Срби нису имали много среће са штампаријом, — 19 век је много бољи. И Срби из Војводине су добили штампарију, а и ново створена независна Србија је добила али тек 1831 г. Та је штампарија и данас у Београду на Варош Капији и слави ових дана пун век свога плодног рада. И са оснивањем те штампарије ишло је мало теже. Књаз Милош није био писмен човек и у питању штампарије прилично је размишљао. Интересантни су први трошкови учињени за „Књигопечатњу" како се онда говорило, или „Типографију", и ми ћемо се на њих осврнути и поменути их после сто година. Вук Караџић и Михаило Герман шетали су по Аустрији и Русији гледајући да набаве штампарију. Шетало се и то питање доста дуго док најзад у државној књизи расхода под 9 фебруаром (и после сто година опет у фебруару месецу) године 1831 би записано: „За типографију 75.792 гроша". То је био први издатак за стварање прве и данашње државне штампарије у Београду. А испод тога други ред гласио је: „За азио на векслу за исту 1.861,34 гроша". Дакле и са меницама се почело. Држава је почела да се уређује, па је имала и своје књиге о расходу, свој трошковник или како се званично звао: Протокол расхода (Расходник). У II протоколу расхода од маја 1828 до 30 априла 1835 године налазе се убележени и трошкови за књигопечатњу. До душе, пре но што је издата прва сума за штампарију ангажован је један стручњак, свакако још од јануара месеца, Адолф Берман, као шеф штампарије. Он је већ у марту месецу примио тромесечну плату од 864 гроша, а у априлу добио је плату и новчану храну за месец дана 360 гроша. То је била прилично завидна плата. Бандисти, које је књаз Милош волео и набавио их пре типографа имали су мање плате но овај штампарски стручњак. У јулу се опет јавља Берман са тромесечном платом од 1.080 гроша. Тек после тих плата бележе се издатци за разне ствари ради штампарије. Долазе „Лијевчани" (Словоливци) за чији пут до Земуна издато је 227,20 гроша. Издају се знатне