Општинске новине

9

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 519

суме разним посредницима за вести око формирања штампарије и њихове трошкове. Набављени су најзад и „сандуци" за слова и ту је издато 3.694 гроша, а грош је онда био велика пара. У главном те светле године 1831 када је основана прва београдска типографија издато је за њу укупно 109.702,48 гроша. За оно време то је била сума о којој се могло много говорити, али за „Народно просвешченије" требало је и морала се учинити та жртва. Алекса Симић, базрјанбаша и конзул београдски био је тај преко кога су вршене набавке из иностранства и исплате. Његови су рачуни „Округли", он их много не детаљише. Било је на пр. и оваквих рубрика у државном расходнику: За једну конту разна трошка преко Алексе 11.799,39 гр. Шта је он то сада набавио за 11.000 хиљада? како сад да протумачимо оно „Разна трошка"? Разно се збиља може и разно протумачити. У осталом Алекса је у години 1832 имао „Конте" и од тринајест и седамнајест хиљада гроша. То су свакако ситнице које су допуњавале инвентар типографије. На јеном месту види се издатак од преко 5.000 гр. за слова. У овој 1832 г. јавља се за плату и Димитрије Исаиловић, кнежев писар, професор итд., који је и управник типографије, али плата му није већа но Берману. Те године се јавља и први приход типографије и износи 3.710 гр. Крај свег тога и та је година, друга година рада, завршена са дефицитом. За ове две године било је врло мало, свега неколико типографија, али на супрот томе кнез Милош је имао већ тада 29 бандиста. До душе они су мање и плаћени, једва по 10 гр. месечно, „Без бакшиша", али су зато они имали бесплатно лепе мундире. Година 1833-ћа већ је живља у погледу рада типографије. Већ има 22 „Ливчика" словоливаца. Јавља се: Шрепл и Тешл, један шеф словорезаца а други словоливаца. Димитрије Исаиловић прима уредно плату — за шест месеци 1.750 гр. Опет се јавља Алекса са једном контом од 29.815 гр. Сад штампарија има: управника Исаиловића, Бермана, техничког управника, шефове Шрепла, Тешла, типографе, словоливце, словоресце, ученике и момке. 13 „Типографчика", како су их звали, примају укупно месечно 1.020 гр., 9 „Ливчикериста" или „Словолејчика" а то су словоливци добијају месечно око 363 гр. сваки типограф-слагач имао је придотог му и ученика и тако 13 Деце у штампарији добијају 539 гр. а деветоро деце у ливчикерају (ливници) 342 гр. Али док је било 13 словослагача у овој години бандиста је било већ 33. Изгледа да ове године типографија није

имала прихода или је можда заборављено да се исти упише у књигу. Књигопечатња у главном напредује, а то је оно што је врло важно и утешно. Њена се потреба осетила, њен рад је прихваћен. Следећа година 1834 то јасно показује. Штампарија се све више уређује, број типографа се пење у почетку године на 18 а затим на 20 (бандиста је ипак у то време било више 40), словолејчика је било 10 и одговарајући број деце — ученика и послуге. Један словослагач или ливац (штампарије је као што се види морала себи да лије и реже слова) имао је плате месечно око 36 гр. То је била озбиљна плата за оно време, и ако је то нешто више него грош дневно. У овој години и рад је много интензивнији јер је утрошено за хартију око 57.000

Пабиљон Државне штампарије са особљем на Крфу

гр. И ова је година наравно са дефицитом, јер је углавном рађено за државу. Ето, то су у главном основни трошкови при оснивању прве београдске и државне штампарије у нашој држави и та штампарија већ сто година непрекидно ради. За време Светскога рата државна штампарија није радила јер је и она била добар објект за аустријске топове, који су је гађали са Бежацијске Косе, али кад смо стигли на Крф у једној дрвеној бараци опет је радила државна штампарија. Машина са Крфа пренета је у Београд и ваљда ће једнога дана бити изложена у ратном или општинском музеју. Право би и било! После Европског рата државна штампарија знатно увећава свој рад и унапређује се благодарећи агилности управника г. Будимировића. Нека ово за сада буде довољно приликом овогодишњег двоструког јубилеја оснивања штампарије у Београду: Двеста једна година од кад је учињена молба Бечу да Срби добију штампарију у Београду и сто година рада прве српске београдске и државне штампарије у Београду.