Општинске новине

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 741

трошку. Једино у том случају пописни материјал остао би у Општини и могао би бити и искоришћен према потребама Општине. То је први пут у нашој земљи да је оригинални пописни материјал остао у власти и притежању Општине београдске. Али га је она заиста искористила свестрано и брзо. Са једним малим бројем чиновништва, оним које је раније било употребљено на изради бирачких спискова, Статистички отсек је 1929 обрадио био скоро сва обележја сем занимања. То најтеже и најкомпликованије обележје обрађено је у току 1930 године. На почетку 1931 материјал је могао бити спакован, и већ извежбани чиновници предузимали су припремне радове за попис од 31 марта те године. Пописни резултати су у много случајева послужили као база општинским органима код доношења извесних одлука и предузимања извесних акција. Тако је, на пример, према подацима тога пописа установљено колико у сваком школском реону има деце испод 7 године и где је највећа потреба за грађење нових школа. Код претресања проблема општинске трошарине, и њени браниоци и њени противници оперисали су са аргументима које је пружала табела београдског становништва по занимању. При одмеравању ватрогасне таксе, при решавању о водоводној мрежи, при изради хигијенског плана и тако даље, увек су конзултовани резултати општинског пописа од 1929 године. Чак и праматеријал, пописни листићи, били су у довољној мери искоришћени. Индивидуалне податке из њих тражила су многа одељења општинска и они им нису били ускраћени. На основу тих података је Статистички отсек исправио многе своје књиге и регистре. Праматеријал је и иначе искоришћаван у јавне сврхе. Евангелички пастор је на основу њега, сам самцит, утврдио који су му верни у парохији и где се све налазе. Католички клир се врло много интересовао за податке о вероисповести, и на основу њих извео реорганизацију жупа и донео одлуку о подизању цркава. Па и Држава се, како изгледа, служила прилично са подацима комуналног пописа. Кад год је за неки њен посао био меродаван број становника, она је потпуно признавала резултате пописа од 1929 (на пример, код одређивања броја апотека). Пола године после извршеног пописа донет је Закон о атару Општине града Београда. Атар је обухватио скоро исти простор на којем је вршен попис. Девег месеци после пописа донета је Уредба о устројству и делокругу рада Управе града Београда. Београд је подељен на 14 квартова (место шест до тада). Није ваљда случајност да је и пописна територија била подељена на

исто толико реона. И ако се границе пописних реона и новообразованих квартова нису у танчине поклапале, може се са великом вероватноћом претпоставити да су једне на друге имале утицаја. У сваком случају, поделу Београда на квартове било би врло тешко ако не и немогуће правилно извести без свежих статистичких података. И трећи редовни конзумент статистике, наука, није пренебегао и мимоишао те податке. У многим студијама они су употребљени. Нарочито су их пак узели у обзир и на основу њих бранили своја гледишта г. г. генерал Д-р Чед. Ђорђевић у Београдским општинским новинама, Д-р Велимир Бајкић у Народном благостању, Д-р Душан Пантић у Економисту. Општинска дирекција за социјално и здравствено старање издаје значајне демографске студије које базирају на попису од 1929 године. Пресбиро при Претседништву Министарског савета је такође употребио те бројеве на његовој интепретку Југославије. Два млада статистичара из Централног хигијенског завода, који су први пут активно учествовали код вршења једног пописа (Пописна комисија је ангажовала била све статистичаре из Београда са неком функцијом код пописа) написали су кратко време иза пописа једну књижицу како се врше општински пописи. Она је сва инспирисана београдским пописом од 1929 и приказује као модел организације пописа онакав попис који су писци већ видели и на чијем су извршењу учествовали 1929 (то, истина није јасно речено у књизи али је иначе евидентно). Та књига, која на жалост, истина, не садржи опширан претходни поступак пописа и не обзире се много на правну страну његову, послужила је врло згодно другим општинама кад су и саме вршиле попис свога становништва. А и иначе су београдски попис и психолошка средства којима је стално утицано на масу да да што тачније податке („агитација за попис") допринели да су многи градови у нашој земљи приступили извођењу пописа у 1929 години. Кад се израчунавао прираштај Београдског становништва за време од осам година између два пописа, узимало се увек да је становништво расло једнаким темпом. То, међутим, не стоји у ствари. До 1925 односно 1926 београдско становништво је расло много брже него доцније. То најбоље ноказују резултати пописа од 1931 упоређени с оним од 1929. Али, да није било пописа 1929 године, учињена би била иста грешка за десет место за осам година и тешко би се икад могло са сигурношћу утврдити да је ингезитет прираштаја нопустио последњич година прошле деценије. Захваљујући попису од 1929 могу се сад извести приближније и тачније процене кретања тога прираштаја.