Општинске новине

Прилози за исгорију Београда:

Див. генерал душан П. Стефановић, канцелар Краљевих ордена, Министар Војни 1914. године

Београд у прњим данмма Светског рата

После атентата у Сарајеву, догађаји су се почели развијати таквом брзином, да је цео свет оправдано предосећао како стојимо пред судбоносним тренутцима. Већ 10 јула, по старом, аустро-мађарски посланик барон Гизл предао је ултиматум Аустро-Угарске заступнику Претседника владе Д-р Лази Пачу-у, јер је Пашић био по Србији ради припреме избора народних посланика. Овај чин, као и факат да су се сви политичари наши налазили по својим изборним срезовима; припреме за нови парламент који се имао састати у јесен, и разни предмети већ спремљени за мирно решавање у парламенту, најбоље показ^ју факт, да званична Србија није имала никакве везе са догађајима у Сарајеву, и да нам се рат просто намеће. Л. Пачу је о ултиматуму одмах обавестио Пашића и позвао све остале министре у Београд. Још оног дана кад је ултиматум предат, Л. Пачу ми је наредио да затворим мајора Танкосића, што сам ја и учинио преко Команданта дивизије пуковника Анђелковића. У исто време видећи по садржини ултиматума сву озбиљност ситуације, још истога дана без знања Претседника владе саопштио сам свима командантима дивизије да прегледају припрему за мобилизацију и да се сви официри који су на одсуству и боловању позову натраг у своје команде. Позвао сам заступника начелника Главног генералштаба пуковника Душана Пешића и наредио му, да одмах позове војводу Путника и пуковника Живка Павловића из Главног генералштаба, који су били ван земље на лечењу, да се најхитније врате у Отаџбину. Свима окружним пуковским командама наредио сам да прекину рад на регрутацији, и да се врате у своје команде. Лично сам позвао команданта Дунавске дивизије пуковника Анђелковића и саопштио му да изведе све трупе београдског гарнизона у логоре. Генералу Бојовићу, команданту трупа но-

вих области, телефоном сам наредио, да се врати са обиласка своје територије у Скопље. Предосећало се на рат и морало се је за тај случај најнужније припремити. Генерал Степа, који је био у Чачку на одсуству позван је да одмах дође у Београд. Генерал Божановић, који је са пуковником Отеваном Хаџићем, командантом Шумадиске дивизије и са комисијом био у Јужној Србији ради њеног утврђивања, добио је наређење, да се одмах врати у Београд, а пуковник Хаџић у Крагујевац. Команданта коњичке дивизије пуковника Бранка Јовановића позвао сам да одмах дође у Београд. Истога дана када су преко целе земље телефонска и телеграфска наређења бацала први сигнал ближења ратне опасности, позвао сам и директора железница г. Владу Марковића, и саопштио му да одмах све спреми за случај транспортовања војске. Дан 10. јула прошао је цео у једној предратној грозници. Са највећом брзином припремило се све да нас догађаји, које нам је ултиматум најављивао, не изненаде. Пред мобилизацијом 12. јула пре подне отишао сам код Пашића. — Шта да радимо са војском, господине претседниче, да ли да мобилишемо? — питао сам га. Са руком на бради, премишљајући Пашић ми је одговорио: — За сада ништа не дирајте. Вечерас ће се знати. Вратио сам се у министарство и наредио да се одмах изврши евакуација београдског војног млина за Ниш и да се спреме наређења: да железнице пређу у војне руке, да се минира савски железнички мост и да се спреме за штампу податци о аустро-угарској војсци који ће се раздати нашој војсци. Наш одговор на ултиматум. Није прошло ни два дана од предаје аустро-угарског ултиматума, а догађаји су се