Општинске новине

Б. ВоЈиновић-Пеликан, СЛИКар

^Стварање БеоградсКог Музеја

Градски музеј Београда који је ушао у пуном јеку стварања има вишеструки значај за своје грађане и за странце. Док за наше унутрашње прилике он има меморативно васпитни значај, дотле ће за странце он бити конкретна тврдња свих наших културних и ратничких напора око изграђивања наше престонице. За свакога појединца он ће имати по коју отворену страницу одакле ће заинтересовани читати јасно оно што га привлачи: историчар, географ, етнолог, археолог, ђак, студент, ратник, занатлија сви чак до доброћудног цитадена наћи ће у њему свој нерв. И биће он интересантан, нарочито интересантан; долазиће странци са свију страна света да у њему виде историјат своје земље, јер некада, давно, Београд беше јабука раздора свих нација и све те нације оставише по нешто свога у њему. Лагано, али сигурно, Музеј Београда постаће музеј света! Али за то су потребне не године већ читаве епохе ... Али ово што бисмо могли одмах створити у његовим одајама, то је чисто наш историјат; нарочито треба настојати да се што више скине копрена са онога дела наше историје који је до данас остао најмрачнији, а то је период од одласка последњег мухафиза Београдског Риза паше. Ваљда још од епохе Скордика па до предаје кључева 1868, имамо више материјала о животу Београда него ли после. Ствар је проста; остали су нам по бечким и пештанским архивама довољни рукописи аустријских и мађарских списатеља који су много више обрађивали Београд и прикупљали музејске објекте него ли ми после одласка Турака... Али, срећом, ако немамо рукописа довољно и музејских објеката имамо још живих људи који су били већ добри дечаци кад је било чувено „бомбардирање" и нит се врло лако може наставити онамо где је прекинута. А онај ко до краја испреде нит музеја Београда учиниће неоцењиве услуге престоници и нацији! Да би се све то постигло треба доста напора; треба писати, треба говорити, треба држати предавања, треба апеловати . . . Апеловати нарочито и упознати грађанство с

идејом оснивања музеја, објзснити му културни и национални значај музеја, створити му љубав за музеј Београда, па кад једном тај музеј буде комплетиран и кад Београђанин једном прође кроз његове одаје, постаће горд и поносит и биће му пријатно да узвикке: Грађанин сам Београда! А дотле, дотле ће се одигравати још многе тугаљиве ствари. Ископаваће се из земље врло важни музејски објекти и као што је било неколико случајева: уништиће се! Има од тога доста времена; кад су почети први радови на проширењу Калемегдака негде око споменика Књегиње Зорке, ископали су радници из земље старе вериге, старе бакраче и један пар јеленских рогова лепо цизелираних у корену и при врху. Непобитан доказ да је на томе месту била текија бекташког реда, јер су јеленски рогови њихов фетиш. Свуда у страном свету те би ствари одмах улетеле у музеј. Код нас то није био случај. Додуше онда нико од званичних није мислио на музеј а на савете грађана који су за то имали смисла нико се није ни освртао. Тек са променом Општ. управе почело се озбиљно радити на стварању музеја, али су дотле ти објекти већ били упроиашћени. Интересантан је и случај професора г. Ристе Одавића. Кад је прекопаван позоришни трг пре неку годину наишло се на неколико лобања . . . Чудно ми чудо, мислило се, ко ће још и о томе водити рачуна. Сасвим просто побацали су лобање у кола која су износила земљу и тако попунили неке рупчаге око Карабурме. Узалуд је г. Одавић покушавао да заинтересује некога за лобање. Није било кога да то схвати. А требало је! Биле су то лобање наших највећих светитеља; лобање устаника за слободу кажњених најгором смрћу: одсецањем главе. Било их је пуно испред Стамбол капије: читави плотови од коља искићени главама и редовно окренутих према Шумадији за страх и трепет. Трупине су Турци одмах носили и закопавали, док су главе остајале да се осуше на сунцу и да саме спадну с коца и да се откотрљају у неку јаружицу где ће их покрити