Општинске новине

ОПШТИНСКЕ новинв

Стр. 8?7

јим па ако се поклопе онда је предиво на коме виси друга половина рабоша њена. Добавити и ћуп и рабоше; ако их нема у Београду, има их у Јужној Србији. Мора се признати да би у једној музејско витрини, с малим описом, врло интересантно изгледао рабош старих београдских фурунџија. Ј° ш има м еђу нама живих који су одлазили код хлебара да узму хлеб „на рабош". Треба израдити у миниатури старе воденице које су на Сави и Дунаву млеле брашно за Београд; а већ није тешко добавити старо камење и водене точкове са воденица поточара које су до пре неких двадесет година млеле брашно за Београд. Најдуже су се очувале воденице код „Роспићуприје", воденица испод Маринкове шуме на Кумодрашком потоку, воденица Манастира Раковице и најзад „Булина" воденица испод Вајфертове пиваре као и воденица на Чубурском потоку на општииском имању у Шуматовачкој ул. Ова последња млела је брашно за Београд све до Балканског рата, а њен јаз у који пада вода са три метра висине и њени темељи стоје још и данас. На томе месту пројектован је парк, с тим да се вода Чубурског потока затвори; боље је учинити да та изворска вода тече чиста кроз парк а воденицу рестаурисати у парку на истоме месту. Прибавити старе аване и ножеве за крижање дувана из доба кад се у Београду дуван продавао с .ободно на кантар. Исто тако старе чибуке и наргиле; има Београђана који чувају старе предратне цигарете и кутије дувана које би они сигурно уступили музеју. Оставити у музеј стари општински добош којим је добошар, некада, објављивао грађанству наредбе и одлуке суда. Овај добош још постоји јер служи за прода.ју кућевних ствари на „да ли ко више?". У двориште музеја сместити ловачка кола краља Милана, стара кола коњских трамваја, старинска погребна кола итд. Ови предмети могу се сместити и у тврђави; с леве и десне стране Сахат куле у бедемима налазе се велике дворане; раније војнички станови, доцније осуђенички казамати а данас празне. И оне би се могле употребити за смешта.ј ових предмета. Најзад, сматрам за дужност да поменем и ово: она стара кућа у Јевремовој улици, грађена око 1830 беговска је и има приземље и ^прат. У њој се налазе ова одељења: у приземљу: 1- собе за послугу, 2. мутвак, велика кујна са старом оџаклијом, 3. ћилер, одаја за намирнице, 4- хар за коње; "з спрату: 1- мусафирлук, велика одаја за посете, теферич, балкон од дрвенарије и ста-

кла са изгледом на Дунав и Вишњицу који је служио за поподневну разоноду була, 3. женске одаје, 4. сарачана, мала соба за старе ствари, 5. амамџик, собица за купање. Овакве зграде више нема. Ето свих потребних просторија за рестаурацију старог живота, треба само унети намештај. Ако се ова кућа мора рушити, онда треба откупити њену јапију; пажљиво је демонтирати и поново саградити негде. Тамо где она буде пренета може се у близини пренети и стари хамбар за жито и кукуруз који и дан дањи стоји у једној авлији близу палате „Време", а датира из доба кад су у улици Жоржа Клемансоа биле њиве кукуруза. Треба исто тако обићи музејске збирке појединих надлештава у Београду, и тамо пронаћи објекте који су органски везани за градски музеј. Таквих колекција има на више места, у више Министарстава. Верујем да би било лако те објекте придобити за градски музеј, јер их ни дотична Министарства нису регистрирала као своје музејске објекте, већ их воде просто на инвентар. За< нимљива је збирка која се налази у Мин. грађевина у огсеку пошта. Тамо је сачувано прво поштанско сандуче које је постављено у Београду и стојало је на првој згради поште преко пута Саборне цркве. Натпис на томе сандучету је на немачком језику, јер су Аустријанци имали закуп поште који су им издали Турци. Сачувано је и једно писмо —коверта, писано у Беч од стране једног Србина на коме се налазе марке српска, турска, аустријска и мађарска. Српска зато што је ишло из Србије, турска, јер су Турци још били у граду, аустријска јер је ишло њиховом поштом, и мађарска јер је писмо ишло преко Мађарске. Интересантан докуменат за оне прилике. Тамо се налази и једна заним- г љива фотографија из године 1860 која прет-; ставља „Мађареве штале" а што је данас у' ствари „Коларац". Мађареве штале (држао је у закуп мађар Кевеш) биле су главна мезулана за промену коња на путу Беч—Цариград. Није никаква случајност што је на томе месту данас пошта. Спонтано мезулана се претворила у пошту. И онамо, где су пре 70 година фркгале ергеле коња, данас брекћу мотори поштанских аутомобила. На тој „фо-Г тографији види се лепо „ревелин" — брдо-' вити редут који је бранио приступ Стамбол капији. И моја некадашња тврдња да је на месту где је данас „Време" било брдо, и да у Београду још има живих људи који су тамо напасали овце није без основа, а игноранти који су то побијали пред овом фотографијом и датумом (1860) доводе себе у смешан положај! Такође се у тој збирци налази коњска опре-