Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 891

У његовој посланици Римљанима, која се сматрала као аутентична (15, 19) постоји једно нејасно место, које у Вуковом преводу гласи: . . тако да од Јерусалима, тја до Илирика, напуних јеванђељем Христовијем." Нажалост из тих речи не види се, да ли је свети Павле био у Илирику или само до Илирика. Сингидунум је, међутим, био једно од важних места римске провинције Илирика, која у то време није још била подељена. С друге стране неколико старих непоузданих извора тврде, да су апостоли Петар и Павле били лично у Панонији. У сваком случају врло је вероватно, да су ако не апостоли, а оно њихови ученици или бар неки приврженици допирали и до Сингидунума. У другој посланици апостола Павла Тимотију (4, 9) каже се: „Постарај се да дођеш брзо к мени, јер ме Димас остави, омиљевши му садашњи свијет и отиде у Солун; Кризкенд у Галатеју; Тит у Далмацију; Лука је сам код мене." Овде не треба сметнути с ума, да је римска Далмација допирала до линије БеоградКосмај. Тит, ученик светога Павла долазио би према томе, ако не у Сингидунум, а онда близу њега. Неки научници међутим сматрају, да је ова друга посланица Тимотију врло сумњиве аутентичности. У илирском Мартирологијуму од Колетија, под 30 јулом помиње се свети Епенет, кога је, како се ту каже, свети Петар посветио за епископа и послао у Панонију, да проповеда веру Христову. По другој традицији Епенет и Андроник били су проповедници хришћанства у Панонији п ирве владике у Сирмијуму. То су она двојица ученика, за ко.је свети Павле каже у посланици римљанима: (10, 5): „Поздравите Епенета мени љубазнога, који је новина из Охаје у Христа. Поздравите Андроника и Јунију, родбину моју, и моје другаре у сужањству, који су знаменити међу апостолима, који и прије мене дјеловаше у Христа." По тврђењу салонског епископа Хесихија из VI века, епископије у Мурзи (Осеку) и Сингидунуму основао је лично свети Климент. Као што је познато Климент је био папа од 91 до 100 године, а рукоположио га је, кажу, сам свети Петар. У то време Мезија је привлачила велику пажњу због дачких ратова, па то не изгледа немогуће. Из тога би излазило, да је Београд имао своју епископију већ крајем првога века Хришћанства. Кад су настали прогони Хришћана по целоме римскоме царству почело се са прогонима и у Сингидунуму. Први хришћански мученици у нашем граДУ познати су нам међутим тек из времена злогласних Диоклецијанових прогона, око 300 године. Из тога херојског доба сингидунумске цркве остало нам је доста успомена,

које су, наравно, често проткане и легендама. Ево шта пише у животопису светога Полиона, презвитера сингидунумске цркве, који је заједно са својом женом Максимом, бачен у Саву код Сирмиума. „Диоклецијан и Максимилијан у време своје владавине, закључили су да све Хришћане или истребе, или их приморају да од своје вере отступе. Кад је та одлука дошла у Сирмиум до Проба, тадашњег заповедника те вароши и целе њене области, с налогом да се у дејство приведе, он то започне од свештенства, па најпре штеца Цибалског (Винковачког) презвитера цркве сингидунске ухвати и после свакојаких мучења, због постојања његовог у вери, најпосле га убије." После светога Полиона мучени су и убијени у самом Сингидунуму свештеник Монтанус, ђакони Донат и Фортунат, шгец Ирмоген и Венуст, брат Донатов. Сва та мучења извршена су пред крај владе Диоклецијанове, то јест до 305 године. Нешто касније, по предању 315 године, за владе императора Ликинија, (307—324) мучени су у Сингидунуму свеги Хермил и Стратоник. О њиховоме мучењу и смрти сачувана је једна врло стара легенда од непознатог лица. Навео ју је грчки хагиограф Метафраст из десетога века, а затим је штампана у више мартирологија. Ево, укратко, како стари писац описује наивно погубљење мученика Хермила и Стратоника: За време безбожнога цара Ликинија, који се много старао да се поштују идоли, издата је наредба, да се сви Хришћани погубе гешком смрћу. Због тога су претресане вароши и куће и поља. Когод би нашао и довео пред цара макар и једног Хришћанина, тај је стицао нарочите почасти и наклоност цареву. Једном приликом, кад је цар седео у највишем суду, приступи му војник у рекне: — Постоји један човек по имену Хермил, који се већ одавно држи хришћански верских обичаја, а ти царе ништа не предузимаш. Чим је то чуо, Ликиније је овластио оне, који су се ту затекли, да Хермила, где га нађу, ухвате и пред суд изведу. Пошто су свуда тражили, нашли су најзад Хермила, где се моли Богу и саопштили му цареву заповест. Он је весело пошао за њима. Није се нимало уплашио, већ је, напротив, уживао, што ради Христа страда. Кад је изашао пред цара упита га цар: — Истину одговори, јеси ли пријатељ Хришћана, као што смо чули да си? Хермил је не само го признао, већ је додао, да је посвећен невидљивом Богу и да је ђакон. Цар га је затим подругљиво позвао, кад је ђакон, да покаже ту своју службу боговима. — Рекао сам ти, одговорио је Хермил,