Општинске новине

Стр. 892

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

да ја служим Богу, који се не може видети, а не боговима које видимо, а који сами не виде ни онога, који им служи. Ви их називате боговима, а то је камење и безбожно дрво, глуво дело човечијих руку. Онима, који су посвећени, све то изгледа достојније смеха него обожавања. На то је цар наредио, да се донесу тучане справе за мучење и да се Хермилу у њих притегну колена, па да се шиба, а викач да виче: — Не буди више сувише издашан на језику Хермиле, поштуј цара, подноси жртве боговима, па ћеш бити ослобођен мука. Хермил није хтео попустити и зато га је цар затворио у тамницу, да три дана испашта своју излишну тврдоглавост. Кад се мученик нашао у тамници, почео је да пева: „Господ ми је помоћник, нећу се поплашити од онога што ми чини човек!" А Христ му је послао анђела да га утеши и да му каже: „Хермиле 6уди срчан, немој се плашити. Својом снагом победићеш тиранинове справе и понећеш мученички венац." После три дана Хермил је поново изведен пред цара. И поново је одбио да принесе жртве боговима и да се одрекне своје вере. Цар га је због тога ударио још на горе муке, али је он све то подносио, молећи се Богу као да ничег заједничког није имао, са телом које је мучено. Усред његових највећих мука чуо се глас одозго, као одговор на његове молитве: „Амин, амин, Хермиле, кроз три дана бићеш ослобођен садашњих мука и примићеш пресветлу награду за све патње." Тај глас још више је учврснуо душу мученикову, а ликтори су од страха попадали на земљу. Ни сам цар није могао остати равнодушан, али је истрајао у својој безбожности и наредио да се Хермил баци у још мрачнију тамницу. Чувар те тамнице био је Стратоник, пријатељ Хермилов, добар Хришћанин и човек, који није умео скрити то своје пријатељство. При увођењу Хермила у тамницу опет се догодило чудо. Мученик је запевао: „Господ је моја светлост и мој спас, кога да се плашим, господ је заштитник мога живота, пред ким да дршћем." А одозго је избила чудотворна светлост и чуо се глас, који је потврдио песму Хермилову и охрабрио га. Сутрадан Ликиније је још једанпут застрашивањем и поругама покушао да одврати Хермила од Христа, а кад ни тада није успео, наредио је да мученика повале на леђа и да га туку оштрим камџијама, док сам не види своју утробу.

Гледајући муке свога пријатеља, тамничар Стратоник сажали се на њега и, како му није могао друкчије помоћи, нагрди своје лице и почне плакати. Виде то војници па доставе цару, те цар и Стратоника изведе преда се. Стратоник се храбро пред царем држао, као и Хермил и није се хтео одрећи своје вере. Зато Ликиније нареди, да га нагога шибају камџијама, докле га глас не изда. Све је те муке Стратоник поднео храбро и, док су га шибали, он је само молио свога пријатеља: „Хермиле моли Христа за мене, да ми да чврсту и непоколебљиву веру, како бих издржао подмуклост тиранинову." Још једанпут чуо се тада глас божански: „Живот сте свој проживели, вери сте служили, вама је намењен мученички венац који ћете сутра понети." Најзад, сутрадан, цар је задњи пут упитао Хермила хоће ли да поднесе жртве боговима. „О царе, већ сам ти дао одговор, рекао је Хермил, зар ме ниси кажњавао, парао ме, радио од мене што ти је душа желела, а ја сам ти одговорио, да се не бојим ничега, што тело раздире, а душу не може окрзнути. Цар је, чувши то, изгубио наду да ће Хермила преобратити. Обесио га је о дрво и наредио му да се покори. Мученик, међутим, само је упорно понављао: „Буди ми на помоћи, господе!" А глас одозго одговорио му је: ,Не бој се, ја сам Бог твој који је с тобом." Цар Ликиније збунио се кад је чуо тај глас, скинуо је Хермила с мука и осудио га да буде бачен у Дунав. Надао се, да ће мученик тако сасвим ишчезнути и да никад његово тело побожни људи неће наћи. Исто тако ни Стратоник се није хтео одрећи вере и поред свих мучења, те је и њега постигла иста казна. Повели су их одмах у смрт. Успут, они су певали: „Слава на висини богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Кад су доспели до Дунава везани су у мреже и бачени у дубину. А река, пошто их је носила неко време, колико је било потребно да се посвете, вратила их је у руке верних. Побожни људи нашли су их на пустом пољу и пренели их до места осамдесет стадија удаљеног од Сингидунума и ту их сахранили. Како су заједно, као пријатељи, веровали у Христа, заједно тамновали, заједно у реци удављени били и заједно прешли у вечни мир, сахрањени су заједно, да им тела на једноме месту почивају. Ето тако су, по казивању старе приче, завршили пре 1625 година сингидунски мученици Хермил и Стратоник. — Свршиће се —