Општинске новине

Стр. 1054 -

-011ШТИНСКЕ НОВИНЕ

радња са приватном иницијативом, која је већ годинама од стране Београдске Општине субвенционирана и заправо су већи део материјалних сретстава, које је Одбор Општине града Београда одредио као помоћ деци, добивала хумана друштва. Само што су та сретства била мала и за шири рад самих друштава, а камоли за престоничку дечју заштиту. Тако су и друштва, поред малих изузетака, могла развити свој рад само у скромним границама а тамо, где су се нарочитим разумевањем и агилношћу управе, дохватила ширег делокруга рада, наишло је правилно развијање акције заштите детета на огромне материјалне и стручне тешкоће. Сада, када је Општина узела у своје руке корелацију целокупног рада, мораће, поред надзорног стручног савета, да повећа и поједине субвенције, како би рад већ основаних институција заиста био користан за општу јавну заштиту. Пошто је циљ Општине био, да концентрише сав рад на пољу дечје заштите у једном Одељку, вршиће Централни Уред издавање помоћи сиротним ма.јкама и деци у натури и у новцу, према стварно.ј потреби. ГТомоћи даваће се под на.јстрожијом контролом заштитних сестара, како би одрећена сретства била и обезбеђена намењеном циљу. Сем тога потпомагаће Уред нарочито сваки покрет, који се бави духовним или телесним очвршћавањем нашег подмлатка, као што су скаути, соколи, феријални савез, спортска удружења, дечје библиотеке и сличне установе. Сарађиваће са саветовалиштем за избор професије, са психотехничким институтом и стараће се о привредном запослењу свошх штићеника. Најзад један од најзамашнијих задатака Централног Уреда у нашим приликама је воћење бриге око оснивања оних установа јавне дечје заштите које ће Општина града Београда оснивати и издржавати, и које су неопходно потребне у циљу свестраног збрињавања деце. Када тако детаљно проучимо тачку по тачку правилника, који је Суд Општине града Београда прописао за рад на подизању и организациш деч.је заштите у Београду, морамо поизнати. да је Београд овим програмом себи извојевао место између првих градова културних држава, које се руководе и решавају своје проблеме на основу научних истина и констатација. Али код нас ово није први програм рада нити први покушај у овом правцу. Одмах по свршетку рата видели смо да је држава узела иницијативу у своје руке без задовољавајућег резултата.. А данас кад је Београдска Општина са највећом озбиљношћу приступила да ефикасно реши проблем здравог душећног и телесног развитка свога подмлатка, по-/ требно је да у духу закона о заштити народног подмлатка, који се налази већ у завршној фази у надлежним Министаоствима, обезбеди одговарајуће своте у идућем буцету за

реализовање свога програма. Колике су нам своте потребне, најбољи су нам доказ позиције овогодишњег буџета. Близу 2 милиона динара износи субвенција појединих друштава за заштиту деце а око 2 милиона су издаци за сву осталу организацију општинске дечје заштите, као што су стерилизација млека, диспанзери, школске поликлинике, колонија за одојчад и малу децу, шиљање деце на опоравак и т. д. Према томе није ни чудо, да ми до сада у истини нисмо ни имали јавне дечје заштите јер је то ванредно незнатна и мала свота за потребе модерне дечје заштите, која не значи давање милостиња или помоћи најсиромашнијем и бедном слоју грађанства, него је национална дужност која снажи срж и основе народа. Свота утрошена на јавну заштиту деце износи свега 1 проценат целокупног буџета расхода или, према међународном стандарду грађанства, 40 динара годишње троши се на свако дете из социјално слабијег слоја грађанства. Исто тако су и друга јавна сретства намењена деци била минимална. Тако је тежиште рада новооснованог Централног Уреда у буџетској годиии 1931/32 више информативно јер су сретства којима располаже Уред за сваку ширу акцију недовољна. Од велике је важности издашан "буџет Уреда за годину 1932/33 који ће тек дозволити конструктиван рад. Сада Централни Уред прима сваку мајку или дете, која се из ма кога разлога обраћа директно или преко ко.је установе Уреду, извиди помоћу заштитних сестара стварно стање детета и помаже онда детету или га мора одбијати ако је потребна таква врста заштите, којом још не располажемо, или ако су све могућности исцрпљене. О сваком детету води се карта, а нарочита се пажња поклања оним случајевима, код којих се услед недовољних организаторних мера дечје заштите није могло интервенисати. Ови случајеви пружају нам драгоцени материјал, шта нам је потребно у првом реду остварити. Но пре него што скупљамо локално, стварне податке сложених разлога дечјег морталитета и страдања код нас, морамо по примеру страних земаља неке елементарне организације одмах спровести. Тако је код нас смртност одојчади врло велика (преко 20%) и ако у Београду раде пет дечјих диспанзера, кроз које пролази велики број београдске одојчади. Но три диспанзера налазе се у центру вароши, а свега два нешто удаљеније, на периферији, и то раде један поред другога без органске везе. И поред успешног рада појединих диспанзера београдско.ј одо.јчади ипак није довољно помогнуто, јер иначе мајке лутају од установе до установе, а друге опет због удаљености не посећују саветовалишта благовремено. Стога је Централни Уред већ покренуо питање реонизирања Београда у границама санитетских рејона и у погледу дечје зашти-