Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 1055

те Сва одојчад и мала деца једног рејона, припадала би једном диспанзеру или саветовалишту. Мајке или неговатељице угрожене деце би обавезно морале посећивати установу а деца би била под сталним, здравственим надзором дечјег лекара и заштитних сестара. Свака ова установа издавала би за свој рејон и дечје млеко. Вероватно да ће ова организација бити спроведена у току од неколико месеци и биће од користи и помоћи и за остале проблеме заштите. Јасно је, да ће овај рад захтевати већи број сарадника а нарочито заштитних сестара, али без довољног броја особља, не може се успешан рад на овом пољу ни спровести. У свим већим градовима запада већ је одавно врло успешно спроведена ова реонизација отворене заштите. Поред осталог указује нам практични рад Централног Уреда свакодневно на један недостатак који кочи посао на сваком кораку. Ми немамо дечјег сабиралишта. Пре неколико година основана је дечја станица, која је за децу била пре велика опасност, да ће неминовно подлећи некој заразној болести, него ли да ће наћи уточиште. У једној бедној старој кући, у заједничким собама нримала би се сва деца од доба одојчета до младића, која су се нашла без крова, и овде би очекивала своју даљу судбину. Ова станица прешла је доцније у руке области а кад су укинуте области, престала је да функционише и ова установа. Неки су се рудименти одржали, чак плаћа Београдска Општина 100.000 динара годишње 'кирије, за дечју станицу, док се Централни Хигијенски Завод брине о издржавању још преостале"деце, која ће се ових дана делом сместити у дечји Дом и која су већ делом смештена, путем Централног Уреда, у дечју колонију. Чињеница је та, да када нађемо које дете, које морамо моментано сместити, док му не нађемо трајно скровиште, немамо куда. Прва установа, која се безувегно мора подићи још у буџетској години 1932/1933, а чим пре тим боље, је дечје сабиралиште или прихватиште. Дечје сабиралишге је прва станица при збрињавању детета. Оно мора у свако доба бити способно, да прими свако дете од првог дана рођења до навршене 16. године. Према гоме мора бити тако организовано и располагати потребним помоћним институцијама, како би одговарало своме задатку. За наше прилике било би корисно, да се одељење Централног Уреда и дечје сабиралиште налазе у близини или чак у истој згради. Тек када Централни Уред буде располагао једном установом, у коју може одмах свако потребно и угрожено дете сместити » док се не извиди стање детета и донесе одлука о даљој судбини његовој, онда ће се тек моћи рачунати са неким стварним ефек1'0м програма београдске дечје заштите. ПриЈемно одељење сабиралишта је саставни део

Централног Уреда и одлучује пошто су се расмотрили сви подаци о пријему детета у Јавну заштиту. Дете остаје збринуто у Дому сабиралишта, док се не скупе сви потребни подаци. Судбина детета је одељена од администрације. а оно остаје на посматрању у погледу здравља као и у погледу интелигенције и карактера. Карантин ове деце траје 3 до, најдуже, 6 недеља, за које време су сва испитивања у, и ван Дома, завршена и дете се враћа породици или се упућује у одговарајући Дом, колонију и т. д. Таква сабиралишта постоје данас у свим великим варошима. Примерно по својој архитектонској структури је сабиралиште у Бечу. И ако располаже свега са 200 кревета, ипак је прошло кроз његове просторије у 1929 години 4876 деце. Израђено је у бокс систему на три спрата. Сваки спрат има засебно степениште, како би се у случају какве инфекције цео спрат морао изоловати, а остала два спрата остати способна за пријем. Сем тога је сваки спрат подељен у четири под-одељења, а поједине собе су боксови, који могу примити највише до 6 одојчади или мале деце, а по 18 велике деце. У Београду имало би смисла само подићи такво једно велико и савршено организирано сабиралиште, јер Београд, као престоница, мора тренутно да збрине не само београдску децу него и на улицама Београда напуштену децу из целе Краљевине. У ово уточиште упутила би се мала деца као и залутала младеж. За изградњу овог сабиралишта потребно би било око 8—10 милиона динара а пошто оно не би служило само београдској деци требало би да држава поднесе један део трошкова. У осталом већ се воде нреговори у том правцу, а финансијски могао би се решити овај проблем и једним зајмом а ануитет да се унесе у буџет. Главно је само да се приступи решењу питања дечје заштите, па ће свака година донети једно дело које ће задовољити сложени склоп свих потреба. Пошто се дечја заштита код нас налази у првим својим почецима, недостају нам још и све остале врсте затворене заштите. Тако располажемо са свега 150 дечјих кревета по болничким, дечјим одељењима. Дневно се одбија 10—20 болесне деце, јер нема места. Колики се број дечјих живота на тај начин жртвује, пошто страдају без правилне неге и лекарске помоћи, лако се да израчунати. Сем тога немамо довољно места у затвореној заштити ни за малу, школску децу или за младеж. Специјалне установе за имбецилну децу, психопатску, за богаље, уопште не постоје. Такође је врло скроман број места у дечјим опоравилиштима куда се могу деца послати. Све ове установе и сви ти специјални домови имају се тек у низу година програмски подићи. Не сме се заборавити на огромну корист, коју донесе људској заједници, држави