Општинске новине

ОИјШТИНСкЕ НОВИНЕ

Стр. 1205

би и њима и свима довикнути нешто чега још сасвим свесни нисмо: има свугде разумне сржи, па и у старом и сваком зидању. Свака је традиција поучна. Ваља само изнаћи, које је потребе задовољавала, којој намени одговарала. Свуд је тајна, у некадашњем, — не онде где је ми тражимо него таме где се код нас није ни јавило питање: где је намена била?-. Тајна је сва у намени. Они су несвесно одговарали некој намени. Једно доба схавати се ако се открију његове намене — чему се приволевало и хтело приволети, у чему је суштина његове циљности, практичности, техничности, Свако доба имало је своје намене и

Људи без стила не могу бити у правом смислу те речи ни срећни ни несрећни. Они нису. Они су изван судбинског кроја, расцепани и разломљени. Велике вароши постајаху безличне, оне престајаху постојати, оне тоњаху у ништавило телалнице и збирке драгулија. Код нас, у Србији, где је стари патриархални стил издисао ( и тиме губљасмо везу са самим собом, са својом човечанском језгром) појавила се чежња да прохујалост оспособимо за савременост, да трошном пепелу удахнемо животни дах. Јавила се наивна и болна тенденци.ја да се стил у зидању искон-

Насеобина ЈТегинстадт, Берлин

подвлачимо их. (А можда је један перверзан инстинкт баш подвлачио перверзије нашег великоварошког живовања... Ту се са наменом треба развенчати н наћи прикладнију). Не заборавимо на осећаје. Они су исто тако стварни, још стварнији. Васпитавали су нас у осећајима лажним. Можда је у томе, донекле, и величина културе, која се обнавља кад постанемо свесни лажи, кад је осетимо као лаж неиздржљиву а заменљиву. Стара традиција одговарала је донекле једној потреби нарочитога испољавања. Можда не до краја. Нова осећајност тражи своје путеве. Наше доба налази свој правац и у архитектури. Тим самим налази себе. Јер, филозофи бар тврде, стил једнога доба тек је у архитектури. Док она није рекла своју реч не зна се хоће ли то доба и доћи до себе. Дотле смо људи без стила, жалосне јединке случаја. (У акваријуму свака тварка има свој стил, своје гибање, своје таласање пипака, своје јединство намере и изведбе кроз синфонију покрета, она је изцела, јединствена, она има лични стил, повезаност судбинску свега што собом представља)

струише изван потреба онога што се зида, произвољно по насиљу добронамерних идеја. Говорило се да треба да измислимо старословенски и византијски профани слог, за домове и фабрике. Помишљало се да се стил за грађевину у камену нађе према мотивима са преслица и чутурица, ишараних козарским ножићем и пастирском бритвицом! Познато је и сувише, да сваки велики архитектонски стил обузима све земље једнога културнога подручја — да националне виспрености долазе у њему до израза у преливима, а да је претежна и непобитна само срж. Та срж јесте срж великога стила, а не срж расе. Раса не тражи да ту дође до коначног изражаја. Њени су задатци дру^ги. Она је више у боји и чежњи, у нечем локалном и задржаном, у сентименталности која није допустила чисту доследност. Готика, поникла у Ил-де-Франсу, добила је на Северу нарочите чудљиве особине, једну болну крутост у немачкој области „бакштајна", једну мргодну муклост у Шпанији, један светли пркос у Венецији — остајући увек покрет тадашње Европе, тадашњег религиозног човека .. . *