Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

= Стр. 1243

млека у Београду за скоро три и по милиона литара, односно за 1,810.439 литара само у последњој 1930 години према 1929 години. А овако страховито падање потрошње млека, које садржи једну од најважнијих беланчевина, као и низ најзначајнијих витамина за исхрану човечјег организма, значи у крајњој линији неизбежно дегенирисање расе, значи свесно и издајничко убијање наше деце, нашега подмлатка. Треба бацити један најповршнији поглед на статистичке цифре културних држава у погледу потрошње млека, па ће се видети да културно и материјално напредовање једног народа налази свој спонтани и најјачи изражај у порасту потрошње млека. Што се тиче наше земље, по превасходству земљорадничко-сточарске, она има чак и огромне суфиците квалитативно одличног млека, али услед слабе организације ми то млеко не умемо да искористимо. Као што је пљачка стоке на извесном степену привредног развитка, или боље рећи застоја ■— природан и неизбежан материјални извор опстанка, о чему дају доказа сви народи док су били у привредној фази, у којој се данас налазе гранична арбанска племена, тако исто на извесном степену примитивне привреде и патријахалног начина продукције разумљива је оваква појединачна производња млека, као што је ова код нас. Али чекати још коју деценију док се под притиском нових идеја искристалишу нови начини продукције, то би значило узалудно губљење времена! После великог рата изгледа да су старе теорије о немогућности скокова у привреди, отишле у архиву исто онако као и стари Дебанжови топови! То су увидели толики културни народи и поеле рата читавим низом закона принудно, готово диктаторски, завели многе корисне привредне реформе. Поменућемо само неке које се односе на наш темат. Сједињене Америчке Државе, Енглеска, Данска, Норвешка и друге већином културне северне државе завеле су најстрожијим законом обавезно пастеризовање млека још пре десет до дванаест година. У опште, у последње време овакве корисне реформе заводе се принудно, законом- И код нас се, више но игде у којој другој држави, осећа ванијућа потреба за диктатуром исхране. Законом, принудно и драконски треба регулисати многе заостале и реакционарне привредне навике и место њих завести нове, савремене и напредне методе рада. У сточарској Србији — колико имамо млекарских задруга? Један бедан и минималан број! Али зато на њихову штету расту разне зеленашке кредитне установе! А без млекарских задруга на селу не може се реформисати из основа производња као и продаја млека у граду.

Дакле, први је услов за решење питања снабдевања Београда млеком подизање млекарских задруга у околним селима и пуна рационадизација производње млека са хитним уклањањем препродаваца и посредника регрутованих из круга лумп-паупера. Само најнеопходнији број задругарских заједничких стаја, модернизирање исхране стоке, чистији и модернији алати и прибор за мужу млека, хигијенске одаје за смештај истога и, најзад, повремена вакцинација крава туберкулином и др. вакцинама, обезбедиће онај неопходни здравствени минимум без кога се никада не може имати хигијенски исправно и квалитатнвно довољно хранљиво млеко! Такво млеко сабрано у млекарским кооперативама имало би да се у херметички затвореним кантама доноси у централне млекарске заводе на улазу Београда (који се морају што пре подићи). Ту се млеко испитује (на та,лог, ацидитет, и др. хемиске анализе) галактометриски, бактериолошки и др., па се затим пастеризује и у специјалним херметичким боцама продаје. На овој бази организовали су снабдевање грађана млеком сви већи западни и северни европски градови. Тако Лондон, на пример, има четири огромна централна пастеризациона општинска завода за млеко са 700 филијала и продавница истог итд. Што се тиче саме продаје млека постоје контраверзна мишљења. Париски систем пледира за продају свежег млека; остади, нарочито енглески систем је за обавезну продају пастеризованог млека. Браниоци првога система доказују да пастеризовано млеко губи од своје хранљивости, витамини му страдају и тиме колико добива бактериолошки толико губи квалитативно. Други — а ови претстављају данас огромну већину — доказују да млеко пре свега пастеризацијом губи врло мало, тако мало да се тај проценат губитка не може ни узимати у обзир. Овај недостатак у пастеризацији млека отпао је сада потпуно техничким усавршењем истог. Исто је тако важно питање како ће градске општине (на. пример Београдска) поступати даље после пријема млека у својим периферијским станицама? Док су једни за то, да то млеко општина у својој режији пастеризира и преко својих продаваца распродаје грађанима, дотле су други мишљења да је општина као привредник једно гломазно тело, недовољно еластично и да би продају испитаног и пастеризираног млека требало уступити каквом приватном иредузећу, као што раде многи градови Америке, на супрот Лондону, Копенхагену и другима! Наше је мишљење да и један и други начин има и својих добрих и својих рђавих страна. Али већина разлога говори противу приватне „индустрије млеком''. Није било давно када је одлични књиже.вник Уптон