Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 1245

подмладак, сејући клице туберкулозе и других болестиПитање исхране месом Поред вегетабилне беланчевине потребна је људском организму и анимална. Бар то важи за период од детињства до 40 године. старости. Од 40 године на више може да се врши постепено редуцирање меснате хране до 50 године, када је се треба сасвим одрећи. Поред хлеба, млека и масти, месо преставља једну најважнију животну намирницу и зато је потребно да та неопходна намирница буде јевтина и према својој цени приступачна најширим слојевима народа. Наш народ по селима у огромној већини једе мало меса, и то само о слави, свадби, Ускрсу и Божићу. Понекад и на даћи. Имућнији једу и недељом. Али њих није много. Чак и неки, који би могли по свом стању да га имају, не једу га, јер њихови укућани нису научили да месо справљају. Оно што је најбоље у бољој сељаковој кући: живина, суви меснати производи, јаја, ситна стока, мед, воће — све он то носи на пијацу да добије новаца за порез и друго. А себи задржава пасуљ, хлеб, и — ракију ако је има. У сиротним домовима нема ништа сем хлеба и соли... У Београду се месо троши прилично, али не и довољно. И ако је месо једна од најважнијих и најосновнијих људских намирница, ипак његова потрошња опада из године у годину. Док је за првих шест година од ослобођења на једног становника долазило по 30 кгр. меса годишње, дотле је за других шест година из године у годину опадала потрошња меса док није последње године пала испод 23 кгр. или једва 60 грама дневно на становника. А за потребу човека неопходно је 250 грама дневно; жени 200 грама и детету 150 грама. То значи да Београђанин у месу трпи хроничан дневни дефицит за преко 100 грама. Разлог је томе у претераној скупоћи меса., чега је опет резултат слабљење куповне моћи просечног београдског потрошача. Цена месу би ове године требала да спадне за 30—35% али она не показује ту тенденцију. Иапротив, цене су чврсте и стабилне и ако су цене стоци пале за преко 30% испод прошлогодишње цене, месо је на тржишту спало једва за два дин. по кидограму. Ова година толико је слаба са сточном храном да се народ бацио у оправдану бригу како ће је исхранити. И зато стоку и ситну, и крупну продаје у бесцење- Има крајева, чак блиских Београду, где се прасе од 8—10 кгр. продаје данас за 30.—■ динара. У Београду је 36 динара кило печеног а 18.— дин. сировог меса. Сељакова цена је крупној стоци испод трећине наше пиЈачне цене. Продавци београдски немају формалан картел, али имају стваран. Док је

трошарина постојала све се објашњавало њоме. Али сада ње нема, па су цене меса ипак прегерано високе, исте. Чак су скупље него у Италији која нема довољно стоке него је увози, и где трошарина (и ако је укинута за све друге намирнице и у целој земљи) и данас постоји на месо, маст и меснате производе, нарочито телетину. Београд место да има за 8 дин. један килограм говеђине; за 10 дин. један килограм телетине; за 9 динара један кгр. свињског, — он плаћа 16 дин. говеђину, 20 дин. свињетииу и 24 дин. килограм телетине. Плаћа и не протествује. Ћуте они који га једу и могу да плате; ћуте и они који га не једу јер не могу да плате. И тако ћуте сви. Најзад, једна чудна резигнација и неразумљива неотпорност свију нас према овим злочиначким насртајима дала је прећутан благослов овој општој лори, од које народ страда, и од које пати цео наш нараштај. Поменимо' целине ради и ову ничим необјашњиву скупоћу поврћа. Зашто да је у Земуну све јевтиније за 50%? Код нас је карфиол један редак луксуз. Грашак у зрну .је деликатес. Често су они скупљи чак и од меса. Чак у летње доба године карфиол од једне главице стаје 12—14 динара, дотле је у Италији, Немачкој, Чехословачкој просечна цена карфиолу 3—4 дин. од цвета—главице. Црвени патлиџан је родио као ретко које године па му је ипак цена летња 2—3 дин- од килограма место највише 0.50 до једног динара. Тако је готово и са осталим поврћем, воћем и другим животним намирницама, где влада релативно врло висока и необјашњива ценаЖивот је према ценама из 1913 године поскупио: у Немачкој 38 пута; у Аустрији 34; у Мађарској 32, у Француској 24; у Енглеској 24 пута итд. А код нас у југословенским градовима, нарочито у Београду, просечцо је поскупео од 50—60 пута, дакле два пута више него у највећим индустриским градовима! По београдским ресторанима, где су јела мање више од меса или његових прерађевина, стање је још горе. На ресторане су упућени преко четрдесет хиљада београдских грађана. Многи су радници без породице; велики део становништва, официра и чиновника исто тако. Како Београд по статистичким подацима има око 30.000 више мушких но женских то је и велики број тих мушкараца упућен на јавне ресторане. А тамо је тек ужас. Порције у првокласној ресторацији крећу се од 20—25 дин., у другокласној од 12—18 динара, у трећекласној од 6—10 дин. Јаје је до скора било на пијаци 0.70 дин. комад, а у београдским ресторанима увек стаје три динара. Лубеница је била овога лега за 2—3 дин. од пет шест и више килограма а у свима београдским ресторанима наплаћи-