Општинске новине

јјг , МариЈа Илић-Агапов референт за Библиотеку и Музеј Београда

Споменици Неограда у туђини (Наставак) II

На пожутелим страницама старих летописа. хроника и архивских докумената често сусрећемо име нашег Београда, чији данашњи младалачки лик једва даје наслућивати његов\' древност . . . Читајући их, мисао нас преноси далеко од наших обала Саве и Дунава у најразличитије крајеве, често веома удаљене крајеве настањене народом, чији су и живот и језик и обичаји и традиције, дух и култура сасвим туђи нашем Београду, и с којим је он дошао у везу само по динамици тешких историјских закона! Тешка судбина Београда, витештво духа његових грађана, који не подноси туђе господарство, често су и у далекој прошлости налагли његовим становницима, да оставе своју домовину и мили град и да траже заклониште у туђини; силни и страшни ратови уништили су много његових величанствених споменика, много дивних палата... Тешко осећање изазива стара историја Београда, па ипак њен траг није сасвим уништен, остали су и видљиви споменици, дирљиви трагови, који наводе сузе на очи. Пишући о великим средњоевропским градовима и њиховим културним установама, навела сам, да се међу документима великих пештанских и бечких архива често спомиње име Београда; сада ми је жеља, да у наставку чланка бар у кратким потезима опишем Сентандреју, • знамениту српску насеобину, место у коме су по записима старог летописца и стари Београдски Срби тражили заклониште пред ужасима страшних и крвавих ратова, који су се пред крај 17. века водили на већ од давнина крвљу натопљеном земљишту Београда, који су уништили све живо у Београду и обавили крилом смрти и град и околину . .. У вези с бечким архивима, који, како смо споменули, садрже стотине и стотине најзначајнијих докумената, који се односе на прошлост Београда и који, на поверљив начин, за потребе стране државе, приказује стратешки значај Београда као обранбене тачке и кључа за напредовање у

унутрашњост Балкана, желим, да опишем ,један споменик Београда, који се налази сакривен у бечкој околини, а на који би обичан путник једва наишао ■.. * Сентандреја позната. је из читаве наше културне историје. Немогуће је и замислити, да се неко задржи у Будимпешти, бар и најкраће време, а да не посети ово место. Мала вицинална железница — више слична трамвају него железници ■—, неколико пута дневно преваљује пут од Будимпеште до Сентандреје. У возу препуно радничког света, који станује далеко у будимпештанским предграђима. Младе жене, повезане својим марамама, шћућурене једна уз другу, увек нешто говоре, а кад откуд запазе који радознао поглед, гуркају се лактовима, смеју се у шаку и кроз прсте крадомице бацају погледе. Мушкарци седе озбиљно, пуше из својих лула и тек понекад изусте по коју реч. Један старац жуљавих руку, изгорела лица, подиже и даје ми новац, који ми је неопажено испао... Што се више приближујемо Сентандреји, терен постаје све валовитији, а у даљини се појављују торњеви наших многобројних цркава, које су му дале назив „Српског Рима". Било је шест сати, кад смо стигли на малу железничку станицу. Прашњаве улице изгледале су као ужарене под летњим сунцем, па ипак је немогуће ступати сентандрејским улицама без осећаја дубоког узбуђења. Пре неколико стотина година, прогањан и измучен, у овом далеком крају потражио је заклониште велики део нашег народа под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића, населио се на новим обалама Дунава и тако мало по мало створио у туђини културни центар, читав један град, који је вршио своју велику просветну улогу све до васкрса Београда у XIX векуЧовек иде пуштајући се сасвим својим импресијама. Осећа, да га нешто у грлу голица, док му на памет падају речи јеромонаха