Општинске новине

Стр. 1270

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

од непријатеља било је врло мало, 20—30 м. свега. Непријатељски митраљези били су многобројнИ и било је очигледно да се иде у сигурну смрт- Неколико минута пре 3 часа потпоручник Павловић загрлио ме је последњи пут, и у силном јуришном налету извршио испад према баштованџиницима непријатељу у десни бок са своја 3 јуначка вода. Одмах за њим са громогласним „ура" излетео сам и ја са своја 3 вода у правцу железничког насипа са циљем да се докопам једног рова — барикаде, на двадесетак метара испред железничке пруге и да одатле бомбама омогућим скок у непријтељски ров. Нашитугитци били су страховити. Гледао само како моји војници са недовршеним криком на устима, око мене падају и таман сам допро до барикаде, када чух узвик: „Погибе потноручник Пера" ... Окретох се на леву страну и видех свога доброг пријатеља и класног дру га, великог јунака, чије је тело већ у ранијим борбама било куршумима изрешетано, к.ако пада погођен у уста, држећи у десној руци грчевито свој револвер. Нисам догледао' ни пад његовог тела на земљу, а још више огорчен смрћу свога пријатеља, ја сам са својим војницима полетео са барикаде у непријател>ски ров, али пре него што сам исти прекорачио, пао сам без свести натраг у њен заклон тешко рањен кроз врат . . • Не знам колико је протекло времена, када чух разговор неколицине војника, који су се препиради о томе да ли сам жив или мртав, и да ли ме треба оставити или понети. Чуо сам јасно речи али нисам ништа могао видети. На крају су ме ипак понели. Уснут сам дошао потпуно к себи и тражио да ме однесу код мог команданта . . . Он ме је храбрио и истовремено издавао наређење за одбијање једног напада који је непријагељ спремао да изврши- И баш кад су донешена једна носила и кад је командант хтео да се опрости са мном, један крик ставио ми је до знања, да је и мој командант, мајор Гавриловић, рањен. Заиста, мало затим стропоштао се рањен у главу поред мене. Неколико минута доцније пада у непосредној близини тешко рањен мој комндир кап. Алекса Ресимић.

Команданта и командира војници су однели а ја сам остао лежећи на земљи слушајући приближавање непријател.а који је вршио јуриш за јуришем. ... Вукао сам се по земљи док је крв млазевима шибала из врата, и онда сам опет изгубио свест- Не знам тачно колико је то трајало, док ме је неколико жандарма одвукло у Душанову улицу бр. 6, где су под сводовима некадашње палате Евгенија Савојског, неколико грађанки Београда отвориле једно привремено завојиште превијајући наше војнике и официре. Мајор Гавриловић и кап. Ресимић били су већ превијени и однешени из овог импровизованог завојишта. Ове грађанке су биле: г-ђа Јелена Милутиновић, бив. чланица Народног позоришта и супруга г. Добрице Милутиновића, глумца, г-ђа Вукосава Попадић, г-ђа Олга Јовановић и извесна комитска жена Ленка. Иницијативом и пожртвовањем г-ђе Јелене Милутиновић ја сам спасен, пошто ме је она у недостатку носила положила на једна врата и на истим ме, под кишом куршума и граната, стављајући свој живот на коцку, идући читава три сата, уз припомоћ двојице жандарма и једног аустријанца заробљеника, однела у Војну болницу и предала доктору Рајану, шефу америчке мисије, који је са својим лекарима већ 24 сата на пет операционих столова вршио своју велику хируршку и спасилачку дужност. Скинули су ме са операционог стола и понели на једном чаршаву кроз дугачак мрачан ходник, који је био осветљаван блеском топова и експлозијом граната, и спустили у кревет једне мрачне собе у којој је тада урликао од болова, у стомак тешко рањен кап. I. кл- г. Иговић из VII. пука II. поз. Мало затим донесен је и потпоручник Живојин Швабић, формално заклан метком, а потом потпоручник Митар Вукаловић, тешко рањен у груди, оба официри мога пука. У агонији између живота и смрти, у праскозорје 26. септембра примио сам трагичну вест, да је непријтељ заузео Војну болницу. Горди Београд је пао, и ја сам постао сужањ . . .