Општинске новине

3

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 1325

стоћи и о радничким становима морају бити спроведени у времену од два месеца. Треће мишљење о хлебној индустријализацији предвнђа једно максимално концесионирање једнога овећег машинског предузећа, које би имало ефективно један монополисан положај у производњи хлеба. Уживајући концесије које други хлебари немају, а производећи са капацитетом који непокрива сву потребу конзума, ово би предузеће било само један регулатор за солидније цене код хлеба, али неби ни само циљало за тим да те цене буду минималне. Четврто мишљење инсистира на оснивању једнога обимног и оптималног предузећа, у коме би бар једном половином партиципирала Општина- То предузеће би морало имати потпуну организацију хлебне дистрибуције, житног снабдевања, сопствене мељаве и великог производног капацитета хлеба. Ово максималистичко схватање о хлебној индустријализацији инсистира на следећим разлозима: 1) Индустријализација има да резултира не само потпуно хигијенизирање хлеба, него једновремено да рационализира економију хлебне производње у циљу великога појев-гињавања продајних хлебних цена; 2Ц индустријализација треба да буде потпуна, дефинитивна и на најмодернијим основама, да се неби и даље деценијама морала борити са хлебним проблемима у Београду, чији начин развијања просто условљава скупоћу хлеба у свима системима хлебне производње којима недостају врлине рационализације. Ово последње схватање полази увек од једне хипотезе, да је хлеб у великоме граду .једна таква физиолошка потреба, на чијој неопходности могу увек — мање или више уцењивачки да инсистирају мали и средњи произвођачи. Они ће као веома заинтересовани на скуноћи лако изнуђавати час већу час мању толеранцију на штету потрошача. То ће бити утолико вероватније, уколико један део гратског становништва успева да увећа свој економски стандард, и, уколико други већи део тога становништва мање може да дође до некога утицаја на кретање цена уоп. ^те. МЛИНАРСТВО И ЦЕНЕ У целоме свету и код свих народа постоји један фетиш о хлебу уопште. Њега имају високо цивилизовани народи и народи којих је _се цивилизација тек дотакла. То је материјалистички објашњиво, јер нецивилизовани народи уопште тешко производе хлебне продукте, услед своје примитивне технике, а цивилизовани народи имају увек будну социјалну савест према хлебним нуждама своје пролетерске стихије- Негде је то допуњено специјалним приликама поднебља и атмосфере, а негде једностраном привредном упућеношћу читавих индустријализираних терито-

рија. У великим градовима, са милионитим становништвом хлебни се фетиш одржава и сталним тешкоћама снабдевања. Тај фетиш „о хлебу насушноме" најмањи је ваљда тамо где су градови тек ушли у фазу развитка. Због тога су хлебне прилике најгоре у таквим градовима, јер код њих још отсуствује она јавна друштвена савест која би требала да буде регулатор, а ситна приватна иницијатива искоришћује и злоупотребљује све могућности богаћења и експлоатисања потрошача- Друштвена подела рада је и у граду од само 50.000 становника већ таква, да онемогућује домаћу кућну производњу хлеба- Због тога је цео хлебни консум у апсолутној зависности од система градске хлебне производње. Та зависност је разуме се оличена у каквоћи и у ценама хлебаМлинари нису ништа мањи искоришћивачи ове потрошачке зависности од градских хлебара. Они се код тога апсолутно координирају и узајамно присно допуњују. Да би фаталност била већа интереси млинара и хлебара увек су ван колизије: скупо брашно оправдава скупоћу хлеба и обрнуто: скупоћа хлеба разлаже висину цена код брашна. Још никада нису наши хлебари јавно напали за скупоћу наше млинаре, а увек су своју скупоћу хлеба правдали постојећим ценама брашна- Млинари опет, врло се тешко дају изазвати да процеде бар коју реч о високим хлебним ценама. Ова солидарност је у томе, што су млинарске цене ма колико биле висохе увек корисне за хлебаре, тер они у замешеном брашну продају 30% воде, због чега уз скупо брашно продају скупље своју воду, а уз јевтиније брашно иде јевтиније и вода. Ако је хлеб 10 динара, онда је његов водени део 3 динара, а ако је хлеб 3 динара, онда је водени део раван 1 динару. У тој оазлици водене цене лежи та.јна вечите хлебарове сагласности са високим млинарским ценама- Млинарство мудро искоришћује ово хлебарско агентирање за више брашнене цене а пред потрошачима оставља хлебарима цео одијум олговорности. Такви етички односи владаће међу млинарима и хлебарима све донде, докле буде овај систем ситне ручне производње уживао једну неформулисану концесију: право да се служи скалом покретних цена, према кретању цена код хлебних сировина. Ту блажену хармонију 'интереса, коју ћемо узалуд тражити код ма којих других лифераната и прерађивача, плаћају скупо сви хлебни потрошачи. Што се пак млинари не буне против хлебаревог удела у скупоћи хлеба, може се објаснити чињеницом, шго скупоћа не може Шного да утиче на потрошњу хлеба, јер је хлеб неопходна животна потреба: он се троши релативно више у колико му је цена ве-