Општинске новине

Стр. 1310

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

удовичког", почели су бацати из руке све што имају, и бежати незнано куд. Почели су најпре бацати из руку наше најбоље и најсолидније папире, у бесцење, не видећи да је то прост маневар наших непријатеља, да нам с једне стране утуку кредит пред светом, а с друге стране да нас осиромаше до просјачког штапа, убијајући вредност нашем имању. А зауставите ма кога од тих страшљиваца, ухватите га за груди, продрмусајте га да се мало освести, па га онда запитајте: зашто баца тако кукавички из руку акције Народне банке? Има ли које установе у нашој земљи боље фундиране, са боље осигураном рентом, но што је тај папир? Има ли које установе која нам је важнија и драгоценија, него ова централна тврђава нашег економског живота, наше валуте и наших финансија? А ми је тако лакоумно и тако издајнички напуштамо и остављамо да је непријатељи запоседну! Има ли којег било другог папира, тако популарног као што је Ратна штета? Десетине и стотине хиљада породица наших ратника, њихове удовице и сирочад, заснивају свој живот и своју будућност на овом папиру. Наша држава је преузела на себе најсветију моралну дужност да овај папир уредно исплаћује, и на њега плаћа камату. Нема те владе која би икад помислила да овај папир не хонорише- И зато је он тако високо стајао на цени и на нашим берзама. и сматрао се сигурним као и новчаница Народне банке. Ратну штету куповао је до скора сваки ко је хтео себи да обезбеди старост, или својој деци да остави сигуран иметак. — А шта ово би за неколико дана? Зашто бацају из руку ово суво злато малоумни и страхом избезумљени људи? Зар не виде да бацају по путу драгоценост коју други одмах халапљиво купе и трпају у своја недра? И зар не виде, колику несрећу причињавају целом народу, убијајући вредност овом папиру на половину и испод тога? И колику штету причињавају и својој Отацбини, убијајући курс њеног најпознатијег, најпоноснијег папира? Наш се фронт почео да колеба, и то је права наша опасност. Зато морамо сви скочити на ноге, и спречити расуло које нам прети. Морамо призвати себи оне којима је страх помутио бистар поглед, а дохватити се у коштац са онима који нам мучки убацују панику у душу. Нека сваки зна да је дошао велики тренутак, и нека сваки чини своју дужност где стигне и може. Најважније је бити прибран и храбар, и уливати храброст и поверење свуда око себе. Не напушта.јмо нипошто своје позиције, до последњег даха, до последњег човека. Испомажимо један другог како знамо, али немојмо издавати сами себе ни велике народне интересе. Уосталом, можемо објавити да је организована интервенција

државе и најважнијих државних институција да се спречи неосновано обарање вредности државних папира, и да се онемогући злонамерни рад разорних елемената. Но у том раду треба да помогне државу и сваки од нас лично. Нека свако од нас, појединац или удружење, купи по који државни папир, сада када су они тако јевтини, и нека том куповином спречи даљи пад, и осоколи оне око себе. И нека свако око себе шири веру и убеђење, да ћемо и овога пута истрајати". Исти писац објавио је пет дана доцније (29. септембра) опет у „Правди" чланак „Помозимо сами себи" који гласи: „У тешким тренутцима живота, када нас са свих страна почну стизати ударци, треба пре свега имати вере у себе самог- Стати и одупрети се, а не бежати и најпре мислити на туђу помоћ. Да ли ћемо туђу помоћ добити или не, и да ли ће она благовремено стићи, то не зависи од нас. Али да се исправимо у свој својој величини, да напрегнемо сву своју снагу до последњег дамара, да у себи створимо чврсту одлуку да истрајемо у опасностима које се сруче на нас — то је ствар наше воље и нашег прегнућа. А кад се у одбрани од невоље ослонимо нашре на себе и на своју снагу, онда нам се буди самопоуздање и срчаност, те увек боље пролазимо него ако преплашено почнемо бежати са мегдана, и очекивати помоћ од других и са друге стране. Овога старог и провереног животног поавила треба да се и сада држимо- Наше су се привредне и финансиске прилике нешто мало уздрмале. Наишле су извесне тешкоће, које су захватиле и целу Европу, па чак и Америку. Но тим тешкоћама треба одолети, и то пре свега прибирањем сво1 'е сопствене снаге и бућењем самопоуздања. Треба једна једина велика мисао да загосподари нелим нашим бићем: не дајмо се! Пребродили смо ми и веће још страхоте. и савладали смо их увек када смо напрегли и прибрали све своје националне снаге. Данас, када је неко колективно лудило страха почело ла захвата слабше лелове нашег народа, треба да ступе у дејство све наше националне ооганизације, и да активно сузбијају око себе узру.јаност и панику која се уноси у наше редове- Где сте, Соколи! Народна одбарно, Јадранска стражо, ви хумана и патриотска удружења, мушка и женска! Сазивајте ваше седнице и конференције, и упућујте све ваше чланове да снажно подигну глас умиривања оних кош су уздохтали. Довикните свима онима око вас, кош вас поеплашено питају са чим ћемо издржати кризу: да бој не бије свијетло оружје, већ соце у јунака. Зато храбрите и дижите срца. Нисмо ми још пропали, и далеко смо од пропасти. Али