Општинске новине

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 1399

за 64 милиона квинтала, што претставља 8,3% док се становништво умножило за 13%. Та разлика од пет поена (која претставља између те две величине разлику од преко 50%), била је сама довољна да се на тржишту појави вишак робе. Међутим, то није све. Не само да се потрошња смањила, него се и производња повећала. Просечна светска производња жита од 1909 до 1913 износила је 822,6 милиона а од 1925 до 1929 960,6 милиона квинтала. Значи, да се је светска производња повећала за 138 милиона квинтала. Како се потрошња повећала за свега 64 милиона квинтала, то је преостало неутрошених 74 милиона квинтала жита. То су феномени који су проузроковали пад цена житарица, што је изазвало пољопривредну кризу. Они су између себе повезани и толико силни, да се питање пољопривредне кризе после свестраног покушавања и међународне сарадње није могло до данас решити, што је пореметило правилан ток осталог дела привреде. Многе су државе покушавале да питање пољопривредне кризе, која је ослон свих привредних недаћа које су се појавиле у последњих 3—4 године, реше на свој начин. ; Главна одбрана држава које жито увозе је заштитна царина, која брани да страни произвођач конкурише домаћем. То је ограничавало увоз јер је царина била за продавца чисто неподносива, ради чега су државе извознице запале у врло незгодан положај. То нарочито важи за државе средње и источне Европе, које нису могле да се против тога довољно обезбеде. Ни државе преко Океана нису ништа боље прошле. У Аргентини су многа велика пољопривредна добра обустаставила производњу жита. У Канади је „Пул", који је давао тежаку 82 центима за бушел жита, продавао је то исто жито за 55 центима, па и мање. Слично се догодило у Сједињеним Америчким Државама, где се је.

одржавао у Чикагу курс жита на уместан начин. Све ове методе могле би се поделити у следеће групе: аустралијски, по коме држава оснива централни биро, који од сељака купује жито по установљеној цени; амерички, где се помоћу кооперативе откупљује од тежака вишак жита, како би се могла очувати повољна цена; „Канадски пул" који је организовао све продавце, да тако одржава цену. Многи су економисте с правом били против ових привилегија или, боље речено, вештачких начина решавања привредне крнзе. У свету, како смо видели, постоји већ од после рата јака хиперпродукција житарице. Уметним одржавањем цена жита, та хиперпродукција се још и појачала, јер је пољопривредник под заштитом разних система, осећао довољно обезбеђен и није ни осећао кризу, која је буктала пуним јеком. И то је у ствари оно што је већ слабо стање пољопривреде још више погоршало. Да су сви ти системи у највише случајева на крају крајева пропали, то је потпуно разумљиво, јер они нису ни претпостављали да ће крнза трајати тако дуго. Ситуација пољопривредне кризе је нарочито неповољна. Тиме што је обухватила цео свет, као ниједна друга привредна грана, што привредна историја до сада није забележила, њено решавање је постало теже. Многе међународне конференције које су се по неколико пута састајале да реше питање пол.опривредне кризе и пронађу заједнички пут којим би се она отклонила, морале су се закључити без позитивног резултата. То довољно доказује да ће се њено решење наћи веома тешко. Њу, вероватно, неће ни решити никакве међународне конференције, него сам пољопривредник својом властитом иницијативом. (Свршиће се).