Општинске новине

Стр 1410

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

ме још недостатак стручне критике па ће бити врло лако разумети зашто је ликовна уметност у нашој престоници још у зачетном стању. Док пред сам рат све су околности биле повољне за почетак једне расне уметности, сада су све прилике за имитирање ствари страног порекла; јер и код нас, као и у другим престоницама, има приличан број људи који гледају на уметност као и на сваку другу моду, и за које „модеран" значи културан. Као илустрација после-ратног карактера ликовне уметности у Београду Четврта јесења изложба београдских уметника је сасвим успела, наравно, у овом случају не говоримо о квалитету јер, на жалост, већи део београдских сликара не учеству.је на овој изложби. Ова изложба изгледа као каква телалница у неком већем поморском граду, телалница у којој можете наћи свега и свачега и са свих страна света, од бисера па до мајмуна и папагаја, од скупоценог капута мандарина па до неопране кошуље морнара. Тако Радовић, неоспоран таленат, излаже две врсте својих слика: слабо балансирану композицију и боље успеле мртве природе и интеријере. Пријатне слике али вас воде право у Париз, и две врсте технике и колорита неизбежно потсећају на два мајстора, који су свакако ове проблеме, које Радовић овде решава, већ решили на бољи начин. Зашто је Радовић београдски или у опште југословенски сликар? Где је Беложански нашао ону слатку театралност и магловитост? Да ли на енглеским Тоск'5 божићним честиткама, или се вара мислећи да је мело-драмски ефекат једна од сликарских вредности? Ван-Гог је сликао онако како је морао, што је и својом смрћу доказао, и умео је да реши све проблеме које је третирао. Зашто Хакман не слика као Хакман? Очигледно да би тада био много интересантнији? Зашто Сава Рајковић није исекао своје композиције од бојадисана папира, јер би та техника била много згоднија за његове композиције но масна боја. Зашто се Роксанда Зурунић боји да изађе из сладуњавог сивог соса? Један је београдски сликар умро са надимком „Сос" због сличне грешке. А г-ца Зурунић очигледно има великог смисла за боју и не треба да бира своју палету сувише рано. Зашто су сви млађи тако нервозни, откуда тако јака жеља за модернизмом? Сви ови радови могли би се, погрешно, схватити као изложба ђачких радова из разних париских атељеа. А где је Београд? Изгледа да се сасвим заборавило да ми можемо допринети уметности само ако не изгубимо наше локалне и расне особине, само ако дамо не рђаво подражавање странаца, но наше непосредне радове у којима би се израдио наш национални и локални смисао за уметност. Баш присталице модерне уметности не треба да забораве, да је, преко Париза, целокупна модерна

уметност позајмила тако много од Црнаца и Полинезиаца не зато што је њихова уметност личила на париску. Ми знамо да се ни локална ни расна уметност не могу створити само жељама или декретима али смо исто тако свесни да постоје извесне локалне карактеристике које се не могу избећи осим са свесним и великим напором. Такве карактеристике, остављајући на страну чисто националНе и расне особине, могу бити и чисто локалне као што су н. пр. светлосни ефекти београдског поднебља. Рефлектирана светлост, коју Сава и Дунав боје деликатним зеленилом је присутна свуда и морала би се осетити у радовима сликара који раде у Београду, па ма које народности били. Обиље јаких контраста и значајно присуство мрких (браун) и тамно-црвених боја је још једна од локалних особина. Па онда готово насртљива директност изгледа у пуној светлости и готово мистериозна елузивност у сивим данима уједначене светлости. Укратко, Београд има све климатске услове да постане седиште једне локалне школе која би могла да буде од значаја и по целу земљу. Има уметника и који нису модернисте, као нпр. Миодраг Петровић који ради своје пределе врло вешто али их не продубљује, или Милош Голубовић у чијим се сликама види наше, карактеристично, поднебље али ствари, овде изложене, нису довољно организоване нити су разне равни слика довољно везане. Јелисавета Петровић слика у масама добро распоређеним али је простор у њеним сликама празан, те слике добијају изглед позоришне сцене. Васа Поморишац, упоређен са већином излагача, изгледа револуционаран, или, ако хоћете, ултра-консервагиван. Па ипак ни једно ни друго категорисање није тачно јер он интелигенгно продужује традицију војвођанских сликара, коју он оживљава модерним вредностима, што много дубље и озбиљније но што се то на први мах чини. И на послетку има једна једина слика на овој изложби која има све особине уметничког дела и носи локални карактер, то је мало платно „Мотив са Душановца" од Боре Стефановића. Ма да скромна и по размери и по замисли ова је слика лепо схваћена и ванредно продубљена те је пуна спокојства и свежине. Од шеснаест скулпторских радова ни један не заслужује нарочиту пажњу. Остаје да се наметне једно озбиљно питање, питање етикете које су дужни чак и уметници да поштују. Преко свога изасланика отварању ове изложбе присуствовао је ГБ. В. Краљ, покровитељ изложбе је претседник Београдске општине г. Нешић, а велики број одабраног грађанства дао је отварању ове изложбе изглед једног друштвеног догађаја. Међутим већина београдских уметника није учествовала на изложби и врло мали број је био присутан њеном отварању.