Општинске новине

0 п ш т и Н С К Е новинЕ

Стр. 1483

који ИЗ својих груди, свакодневно, шаље небројене масе невидљивог туберкулозног вируса, кужећи непрекидно атмосферу у којој се креће. Ови отворени грудоболници значе живе изворе туберкулозне инфекције, који ту заразу подржавају и даље преносе. Учинити њих безопасним по околину, увек и у сваком случају, значи сузбити туберкулозу у самом њеном корену. Основна социјална улога диспанзера биће баш у томе да ту нову заразу, по могућству, спречи, у првом реду обавештавашем и дисциплиновањем оболелога и публике. (Има држава где је то дисцишшновање оболелога проведено до крајности ригорозно. Грудоболни који не показују довољно социјалне дисциплине, смештају се принудно, законским путем у болнице за туберкулозне. То је т. зв. Цвангс хошпитализирунг). Да би ову своју социјалну улогу у пуном опсегу развио, диспанзер се мора ослањати на читав један низ установа о којима ће касније бити речи. Јер је врло чест случај у престоници, да отворени грудоболник, живећи у крајњој сиротињи, нема чак ни засебне постеље, а нигде у Београду нема болничке постеље где би се јадник могао сместити. Јасно је, да при таквим приликама, не може бити речи о ефикасном сузбијању туберкулозне заразе. Када, по могућству што раније, у почетном стадију болести, пронађе грудоболника, одреди тачну клиничку дијагнозу и лечење, диспанзер ће, преко својих сестара нудиља, водити једну пространу бригу око целога живота својих пацијената, у колико му то буде могуће, око њиховог економског стања, стана, занимања, дисциплиновања, спречавања заразе, дисциплине пљувања, дезинфекције, смештања у болнице и санаторије, хитне материјалне помоћи и т. д. За ову широку и веома важну активност одређен је у Београду, један импозантан кадар од 45 сестара нудиља, школованих које ће бити распоређене по целој престоничкој територији. Помоћу ове моћне установе у колико она буде добро организована и покаже интерес и вољу за радом, диспанзер се нада да ће моћи да оствари велики део својих социјалних интенција. Јер одиста само једна овакова специфична диспанзерска активност „на терену", која не чека да се оболели сам јави, него активно трага за њим, може, постепено израдити код престоничке публике смисао за једну заједничку, сложну и успешну социјалну борбу против туберкулозе која би постепено успорила корачање и прогресију ове болести. Да би се овај крајњи циљ постигао, потребна је сарадња свих антитуберкулозних установа које већ постоје, практичних лекара и целокупне јавности. Исто је тако потребна т. зв. „затворена диспанзерска функција": пропаганда за подизање нових клиничких ан-

титуберкулозних установа, неопходних за одељивање неизлечивих „отворених" грудоболних, често и за лечење излечивих, камо спадају болничка одељења, санаторији, санаторији за туберкулозну децу и т. д. Не мање је важна и „полуотворена диспанзерска функција": подизање домова за негу деце, дневних обданишта, лежилишта, опоравилишта, школа на ваздуху, (као што се једна, по интенцијама Др. Љубе Стојановића, претседника Лиге против туберкулозе, већ подиже у Београду). Све ове установе моћно потпомажу диспанзерски рад. Поред лечења и изоловања већ оболелих, оне служе за освежавање и подизање отпорности организма у борби против туберкулозне заразе. Како се туберкулозна инфекција добија најчешће у детињству те се и туберкулоза може успешно сузбијати само ако се почне од деце, диспанзер ће обратити нарочиту пажњу питању дечије туберкулозе. У додиру са дечијим санитетским установама, у првом реду дечијим антитуберкулозним диспанзером који лепо и плодно ради, општински антитуберкулозни диспанзер ће тежити да сузбија интрафамилијарну инфекцију, која највише угрожава дете, нарочито неотпорно одојче, у првом реду преко оболеле мајке, па осталих чланова породице, послуге, бабица, и т. д. Зато би било идеално решење целога питања дечије туберкулозе када би се, као што се то на страни често чини, угрожено одојче, одмах после рођења, могло потпуно оделити од оболелих родитеља или сродника, у нарочито за тај циљ инсталираним азилима или сеоским колонијама, где би се неговало све док опасност заразе у породици не утрне. Ми ћемо се међутим, морати најчешће задовољити тиме да одојчад и Децу што строжије изолујемо у самој породици. С друге стране, оболело дете је најбољи пугоказ за истраживање извора инфекције, у фамилији, код сродника, у школи. С тиме у вези, потребно је развити једну живу пропаганду против тога да деца посећују оболеле туберкулозне рођаке и болничка туберкулозна одељења. Ми лично имали смо не ретко прилике посматрати како су деца из здравих породица, добила тешке, често смртоносне туберкулозне инфекције, у породицама рођака који су боловали од туберкулозе у болничким одељењима где .је било туберкулозних. Школа, преко оболелих учитеља и деце, пружа исто тако, чест извор екстрафамилијарне туберкулозне инфекције. Зато ће диспанзер имати у виду групне периодичне прегледе школске деце и учитеља, одељивање оболеле деце, широко физичко неговање школске деце. Школа је уједно место где се сва престоничка деца, по сили прилика, налазе, те се преко оболеле деце може вршити