Општинске новине

Стр. 116

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

дин. наиме награде па да ствари не носи него да их преда дужнику на чување! За то време извршни орган и тоном, и гестом, и применом закона сто.ји На страни повериоца. То најобичније бива ђопа {Јс1е, верујући у своме погрешном убеђењу да је то његова дужност, али породици убијенога је свеједно да ли јој је домаћин погинуо што убица не уме да гађа, па је гађајући голуба убио њеног хранитеља, или што је хтео да га убије! Домаћин је мртав, па мртав! Тако је и овде. Споредно .је што се то не чини из користољубља, а главно је да се законске интенције флагрантно губе из вида и да се масе дужника тиме нагоне да закључују тешке и злосретне аранжмане! Као што видимо егзекуција се обично врши у галопу, а наш поступак тражи благ и спор поступак. Зато би место овог несоцијално убрзаног поступка, требало и морало да буде овако: Чим судска одлука постане извршна, егзекутивна државна или општинска власт има да позове дужника, да га саслуша о могућностима и начину плаћања. Ако је дужНик апсолутно неликвидан, онда га саслушава о томе шта одређује за продају. То је суверено право дужниково. Тек ако дужник неће да дође или неће у погледу плаћања да се изјасни, извршни орган доноси решење о постављању заступника дужнику и од њега узима реч као што би узео и од самог дужника. Процедура се у целини понавља. После тога долази попис, прво покретности, па после непокретности (ВгШп^ Ја1апс1). У попису су два момента битна: питање својине и питање државине дужникових објеката. Ако они припадају другоме, извршни орган 1 може их узети у попис, али је дужан да о томе устроји протокол и да узме реч од дужника, затим новопо.јављеНог власника ствари и повериоца, па да после на основу доказа о својини и државини упути слабију страну на грађанску парницу. Тај је поступак колико деликатан толико и строго законски. Али је дуг по процедури и скоро увек без новчаног ефекта! Зато га не воле ни повериоци, ни њихови правозаступници! Како се поступа са покретним имањем, тако се поступа и са непокретним, кад је оно објекат пописа! Прописи § 466 јасни су и облигаторни. Па ипак извршни општински и државни органи не само да врше попис имања на лицу места и кад постоји исправна тапија, него многи у свој попис произвољно уносе све што поверилац назначи као дужникову својину. Једном приликом извршни орган за дуг од 80.000 динара узео је у попис једно београдско имање од преко милион динара, на коме је било дванаест туђих кућа и плацева давно продатих. Сва настојања дужникова нису успела. Одређе-

на је продаја, и у очи саме продаје, на неколико сати пре ње, очајни дужник закључио је један ужасан, директно самоубилачки зајам и исплатио цео дуг, и тако спречио продају дванаест туђих кућа и парцела! Тај га је гест коштао преко 40.000 дин 1 ., али другог излаза није било. Питање државине и својине пописаног туђег имања, оцена доказног материјала, упућивање слабије стране на парницу : — све је то за повериоца дуга процедура. Најлакше је да се имање на дохват попише и изложи продаји. У Пруско.ј према § 794 грађ. поступка овакав рад повлачи огромну накнаду штете, и од извршних органа и од државе. Код нас се он несметано практикује! Има још један по.јав, готово сталан приликом егзекуције, који се у интересу личне слободе и достојанства југословенских грађана мора што пре у корену пресећи. Т ој су лични претреси које извршни органи предузимају ради проналаска новца. Лични претрес, онако како га врше већина наших извршних органа, недопуштен је по закону. Претрес је једно нужно ограничење личне слободе, једна несумњива повреда људског достојанства. И као такав допуштен је само у кривично-судском поступку. Међутим, њега извршни органи, па чак и општински врше без решења, без протокола, без присутних. Врше га свуд: код дужникове куће, и на улици, и на јавном месту. Све се то чини ради проналаска новца. Али се при том заборавља да се тим путем сме истраживати само онај новац који је кривичноправног порекла а не и сваки други. Неки се од егзекутивних органа позивају на судске одлуке. Али и те одлуке треба разумети. У време кад је стварана та судска пракса управо та фатална реченица: „и новац који се код дужника нађе" — а то је било пре неколико деценија — новац је тада ношен или у воштанпм кесама или у ћемеру. Све је то било приступачно, очевидно и без претреса, као што су сат, ланац, прстење, на које се такође ставља забрана. Али се горњом реченицом није мислило да се забрана ставља на сав „новац који се у кући и код дужника нађе" на она.ј начин и онако како то буквално разумевају многи данашњи извршни органи. Суд ставља н'а тражење повериоца забрану на све: и постељне ствари, и алат, и стоку земљораднику, али извршна • власт увек има да цени, да ли се забрана и на те објекте може извршити. Неки се бране софизмом и веле, да се законска ограничења и повластице не односе на извршење забрана него искључиво на пресуде и извршна решења. Кад би се то тако површно разумевало онда би (као у кривичној истрази ради проналаска инкриминисаног новца,) требало прекопати двориште, истрести душеке и сламу, повадити патосе и т, д.