Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 127

VIII Треће, економско питање, поставља се такође н'а разлици између „вароши-облакодера" и „вароши-сателита". Присталице „облакодера" наводе огромне трошкове, које једна раштркана варош мора да поднесе због дужине саобраћајне мреже, електричне мреже, гасне мреже, канализационе мреже, водоводне мреже, калдрмисања и т. д. док је то све код концентрације становништва у „облакодерима", који могу примити од 3500 до 5000 становника сваки, куд и камо јефтиније. Свакако је тачно, да одржавање раштркане вароши стаје знатно више. Са гледишта практичности, могу такође да буду две тачке гледишта. Да ли је боље долазити на рад и враћати се са рада кући далеко на периферију, гужвати се у препуним колима трамваја, аутобуса, па макар и подземне железнице, изгубити на томе сат два и више дневно времена, или је боље силазити са висина неког четрдесетог спрата и пети се опет натраг (лифтом наравно), са уштедом у времену? Питање појединачног укуса. Амерички урбанизам, дакле присталица „облакодера", применио је сву своју практичност на то поље. Још пре неколико година, на сваком двадесетом спрату висине почеле су се конструисати простране терасе, са џбуњем и цвећем, које добијају изглед висећих вртова. На овим терасама отварају се продавнице дувана, слаткиша, па чак и мале поипанске ситнице за нотребу стансвника. На новим „обдакодерима" пројектују се сада на тим терасама просторије за продавнице животних намирница, кафане, дансинге и т. д. Поред тога, лаки гвоздени мостови у ваздуху, на двадесетим спратовима, везиваће „облакодере" један за други. И тако, један Американац моћи ће да проведе цео свој живот, од рођења до смрти, или у једном истом облакодеру, или чак на двадесетом, односно четрдесетом спрату вароши, не силазећи никада на земљу и немајући никада ни потребе да стане ногом V овоземаљску прашину. Чак и кад би његова канцеларија или радионица била у неком другом „облакодеру", он ће висећим мостовима одговарајућег спрата тамо стићи и спустити се у канцеларију лифтом, а одавде опет лифтом горе и мостовима натраг кући. IX У погледу регулационих планова, Њујорк је отишао бесумње даље од свих осталих градова. Он има пројекат чак за годину 1965. Тај пројекат предвиђа варош са 20 милиона станонвика. Да би се овај прилнв сместио, предвиђено ,је два милиона нових станова „Облакодери" ће се подићи до висине од сто- спратова Од саобраћајних средстава нестаће трамваји и аутобуси, а развиће се снажно мрежа подземних железница. Али,

највећу будућност у градском саобраћају имаће аутомобили, који ће се кретати двоструким низом подземних путова. Тако ће под земљом постојати три типа саобраћајннх артерија: једна за подземне железнице, друга, изнад ње, за јавни аутомобилски саобраћај, а изнад ове још једна, за приватне аутомобиле. Између два гледишта за стварање нове велике вароши, то јест: „вароши-облакодера" и „вароши-сателита", може се рећи да Америка заступа одлучно прво 1 гледиште, док је Европа делом за „варош-сателит", а делом за неки ужи или шири компромис. Француски архитекте урбанисти Ла Корбизие и Пере замишљају модерну варош са „облакодерима", али међусобно' знатно удаљеним. Сви прозори гледали би у слободно небо, те тако не би била потребна дворишта. Од четрнаестог спрата на више становнини би имали потпуни мир и чист ваздух. Ове благодети, у мањој мери, уживали би и нижи спратови, јер би зграде биле окружене пространим трговима. На подножју „облакодера" простирали би се зелени паркови: зеленило би било одело- града. На ивици земље вршила би се целокупна трговина. Али, кафане и сва места одређена за одмор или за трговину луксузних артикала имала би своје место' на терасама. Италијански инжињер и стручњак урбанисга Уго Валеки не дели ово мишљење. Он више верује у будућност „вароши-сателита", према концепцији Међунардног римског конгреса, бар у Европи. X У једном референдуму, који је пре неколико месеци извршен међу најчувенијим архитектима Америке по питању облакодера и његове будућности, износимо 1 неколико н'ајауторитативнијих мишљења. Архитекта Нагуеу \УПеу СогђеИ вели: „Облакодер није само по себи један успех архитектуре, већ у практичним резултатима показује све више своју пуну корисну страну. Статистикама се утврдилО', да је у Њујорку саобраћај у вертикал.чом правцу трипут већи од саобраћја у хоризонталном правцу. Другим речима трамваји, надземне и подземне железнице и јавни аутомобили у америчкој метрополи превозе дневно само ^рећину путника, који се служе лифтом. Претпоставимо да се све зграде у Њујорку смање по броју спратова на четири или пет, као у европским варошима. У том случају 90% особа, које сада употребљавају лифт, употребљавале би превозна сретства у хоризонталном правцу, те би се тако саобраћај у нашим градским улицама нагомилао бар за трипут. Може се дакле без трунке сумње тврдити, да би саобраћај улицама Њујорка, кад не би било „облакодера", постао немогућ. Конценграција ових великих грађевина