Општинске новине

Стр. 132

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Боравак овде права је благодет за нас. Лепа ада сва у зеленилу, а с једне и друге стране загрлила је река Сава. Осећамо се ту, као да смо на каквој страној „ревијери" — не знаш, са које је стране лепше! Таласи запљускују обалу и ударају о шлепове, у којима станујемо. Преко дана пецамо рибу, сунчамо се и купамо. Из воде излазимо само онда, када се за то укаже каква службена потреба, или кад нам досади купање, ла по ади скупљамо дивље крушке и беремо купине. Проводимо дане одмора... А ноћи?.. Како су овде лепе ноћи! Са пуним стомаком белога пасуља и рибе, коју сами хватамо, па на сланини из пасуља пржимо 1 , излежавамо се по трави, причамо разне доживљаје и саљаримо. Шта би друго? — Пун стомак брзо постаје за нас војнике главна ствар, са које у лепој ноћи, уз тихи поветарац прелазимо У сањарење и занос. — Сећа шли се, Мирославе, отпоче мој десетар Сава „Геја" — кад оне ноћи заборависмо Чопоровића на непријатељском терену? — Сећам се. — Беше магловита ноћ, — наставља Сава, посматрајући како на небу трепере звезде. — Пребацили нас чамцима код карауле „Јарац" на непријатељску страну. Крстарећи по терену наиђосмо на зеца, који преплашено штуче између наших ногу. ОдједнОм плану пушка... — За њом још неколико, — додајем ја. — Да... Пуцали смо у разним правцима, јер нисмо знали шта је у ствари. Дошла нам је и помоћ са објавнице. Убрзо^ затим позукли смо се на нашу обалу. Тек тада смо ириметили, да нам нема једног друга. Није било могућности, да се вратимо по њега.. Идуће ноћи нашли смо Чопоровића на истом месту у џбуњу, жива и здрава, али изгладнелог као вука. — Знам, друже. Целу ту гужву направио је Жика „Ђаволче"... Одред се повећао. Добили смо седамдесет питомаца, који су прекобројни — одбијени од пријема у подофицирску школу у Скопљу, добровољно ступили у иаш одред. Све сами дечаци од 16—17 година, из разних крајева. Опијени патриотским одушевљењем као и ми, ступили су добровољно, да помогну Отаџбини. Већина њих још су деца, млади и неразвијени Лица им бледа, безбојна, а израз детињи. Ни мало не личе н'а ратнике, већ на дечаке, којима је место> у соби, покрај књиге или забаве, а не на бојном појљу. — Шта ће ова деца? — буни се зодник Г рубишић. I

— Да крче мине, — добацује неко. — Јадна ли вам мајка... а ко вас посла овамо?!... — Добровољно смо дошли, — одговара старосрбијанским нагласком један од дечака. Грубишић га погледа и заклима главом. Долазак питомаца пореметио је наш одмор. Њима је потребна брза обука; потребно је, да се на брзу руку спреме у најоснојвнијим војничким знањима. Због њих почеше сада и нас да изводе на обуку. Уместо пецања, купања и сунчања презнојавање и рекрутско сецање, кога смо се ми давно ослободили. Чим сване зора изводе нас на обуку. Окрећу нас на лево и десно. Терају нас, да се развијамо у стрелце и вршимо јурише. Преко целог дана само се чује команда „МирнО'!" -— „На парове разброј-с!" —„У двојне редове на десно!" Када нас добро измуче, почињу са теориском гњаважом. Текст заклетве... Разне километарске дефиниције мирнодопских војничких појмова и предмета, без којих се у рату сасвим несметано може погинути. Водник објашњава рад пушке, њене делове и руковање њоме. О руковању бомбама, њиховом „корисном" дејству... и другим, нама већ толико познатим стварима. Питомци пажљиво гутају сваку реч; њима треба обука, њих она чак и занима! Али за нас старе ратнике обука је сада право мучење. Та ми врло добро знамо, да се и без ње може погинути и да она увек мање вреди од доброг заклона. Већ неколико дана траје' обука. У нашим редовима почеле да круже вести о великој офанзиви, коју непријатељ спрема. Настаде шушкање. Од војника до војника, од чете до чете вест се шири брзином усмене репортаже. За кратко време новости се препричавају на разне начине, па чак и фантастично. Тако постају, шире се и одржавају такозване „коморџиске вести". На њих се не би много полагало, кад их не би потврђивала повремена артилериска ватра. Авиони почеше да се дижу чешће но досада. Донеше нам извештај, да је немачка војска преплавила Срем. Неизвесност је страшна. Сви смо нервозни. Желели бисмо, да дознамо праву истину и да се отресемо позадинских препричавања Шуњамо се око канцеларије, не би ли чули какав разговор. У четног ћату гледамо као у свезнајућег, уверени, да се од њега најтачније може дознати, шта је у ствари.