Општинске новине

Прилози за историју Београда: Мирослав Голубовић Рга§тепШ(га^оесНае — Роман, који је награђен 1 наградом (са 10.000 динара) на конкурсу Општине града Београда за најбоље дело из одбране Београда —

I Ноћас смо стигли са претстраже. Пожурио сам нашем ћати, да га питам, има ли поште? — Чекало ме је писмо. Отворим га нервозно и издвојим се у страну, да бих га прочитао на миру. Пише ми мајка: „Сине мој! Твоје.ме ћутање чуди. Увек си био тачан. Писао си ми писма врло често, чешће него Бата. Сад ево већ месец дана, а од тебе ни речи. Од Бате исто тако. Сазнала сам од једне госпође, — њен је син са нашим Батом, — да су на бугарској граници. Далеко... страшно далеко!... Данас сам хтела, да дођем до тебе, да ти донесем преобуку и нешто за јело. Знам, да си жељан свега. Али отац... ти га знаш... није дозволио. Његово тврдоглаво ћутање све нас редом мучи. Он страшно пати..." Да, — он страшно пати!.. Због мене. Ла сам његово мезимче и његова маза, која је напустила кућу, — боље рећи побегла и ступила — против његове воље — добровољно у рат! Сећам се мајчиних речи, како ми је говорила, кад сам једном добио излаз, да одем кући и узмем преобуку... „Отац за гобом много жали; стално те спомиње и тражи." ...Причала ми је: Како шета по дворишту, дозива децу, прикупља их око себе, спомиње моје име и сам себи говори: „Увек ми је у глави онај несрећник..." Довршим писмо. Ставим га у копоран и пођем на Чукарицу да доручкујем. Прва кантина пуна је војника; пију и препричавају ратне доживљаје. Овде ми се није свидело; пођем у другу. Келнерице скакућу од стола до стола и служе госте, већином војнике. Сукњице се лепршају, чокањчићи лете. Војници и гости добацују им масне пошалице, задиркују их и штипкају. Армуника трешти, песма се ори... Позадински живот. Изишао сам напоље и размишљајући упутио се према Фабрици шећера. Једна граната прохуја и тресну више фабрике. Само зачас она ми прекиде ток мисли.

Нагло сазрела, моја такорећи, до јуче детиња памет једва је разумевала оправданост свега овога метежа. Ни дете ни човек — схватао сам дужност и своју и других: да се ставимо на браник Отаџбине. Али се нисам могао да помирим са свим оним прљавим и ружним, што неминовно прати све велике подвиге, ма и из највеће даљине. Са последњим трзајима ових мојих другова... Зар уз светле и велике појмове: Жртва и Отаџбина — везивати прљава оргијања и похоту?!... Љута можда на светлу чистоту мога схватања, и друга граната долете, иешто краће темпирана. — Гле!.. Па ови се не шале... добаци неко, бежећи, да се заклони за фабрички зид. Потрчим и ја уз тај уображени заклон 1 . Са мном још неколико војника. Поред фабрике наслагане гомиле угља. Баш кад је и та друга граната дозујала, у непосредној близини угља нашла се сељанка са кантом млека у руци. Граната звизну сред гомиле угља и сељанке нестаде у црном облаку. Претрнусмо. Кад се облак црне угљене прашине разиђе, угледасмо сељанку. — „Отац те швапски!.. грди она и рукама брише гар са очију... Рука ти се осушила! Ух, што ме уплаши!".. па дограби канту и оде за послом. Одмарамо се на Ади Циганлији. Ада је позната са своје природне лепоте, а чувена по борбама, које су на њој вођене. Велике су жртве пале на њој 1914. године. Сваки корак земљишта засађен је гробовима. Мале гробне хумке, што су се таласасто као морски вали пружали по ади, потпуно су ишчезле. Израсло џбуње, трава и пољско цвеће покрили су и остатке трагова тужне слике и заменили их лепотом природе. У близини понтонског моста, покрај саме обале, стоје још неколико добро очуваних гробова виших официра, и потсећају на крваве борбе, вођене по некада густој и џбуновитој ади, борбе прса у прса, борбе решаване кундаком и бајонетом.