Општинске новине

Стр. 134

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

— Ништа, — осим то, да не смемо ни главе да помолимо, а камо ли да излазимо на ров као до сада. - Пст! Сваки на своје место! — опомиње водник. У потпуној тишини заузесмо места у земуницама. — Избацујејмо удвојену стражу, — прву смену, и смењујемо претстражу другог вода, који се полако почео да губи у густој помрчини. У земуници гишина. Забринути смо. Један из друге смене објашњава долазак немачких трупа на наш фронт. Тврди, да нас чека иста судбина као и Белгију... — Друга смена! — чује се глас командира страже. Ја сам у трећој смени. Од један до три. Имам још два сата до страже. Трудим се да заспим. Растерујем мисли, пушим, преврћем се, али све узалуд. Не иду ми из главе речи оног младића , што нам прориче судбину Белгије. Мисли ми стално навиру. Покушавам да објасним себи, шта је нас недорасле дечаке побудило, да као добровољци ступимо у рат?.. Да ли је то патриотска свест, или неразумност усијаних глава?.. Сећам се Балканског рата и првих рањеника, кад су стигли у Београд. Свет је трчао, гушио се улицама, клицао од одушевљења и дивио се чак и њиховим прљавим завојима. Тада сам био готов, да дам све, само да могу да их видим изближе, да их се дотакнем... А већ да будем међу њима... то, што су и они, изгледао ми је недостижан сан... Да се и око мене купи народ, да ме назива јунаком, кити цвећем и да ми кличе: „Срећна ти рана, јуначе!"... Сатима сам стојао и слушао овог и оног ратника како прича о рату. Све су те приче биле тако заносно лепе! Сваки од тих рањеника дичио се са по једним јунаштвом, каквоме није могло бити равно. Мислио сам таман, да ништа није лепше, него бити рањен, — и то митраљезом. А зашто баш митраљезом, то себи тада нисам знао да објасним. Да ли зато, што је баш тај ратник био рањен из митраљеза, или зато, што се мени тада митраљез учинио угледнији од пушке?.. Нисам знао за наличје рата. Нисам ни мислио, да у рату има и мртвих, а не само рањених митраљеским зрнима, — поред безброј других тешкоћа, са којима човек мора да се бори. Сав сам горео од жеље, да и ја такву славу дочекам!... И дочекао сам. По објави Светскога рата био сам дечко од непуних шеснаест година. У Београд је тада нагрнуло много света. Сељаци из окол-

них села са пребаченим шареницама- преко леђа, окићени цвећем, хитали су својим командама. Родитељи их испраћају. Љубе се, смеју или плачу. Један несрећниковић, ваљда радостан, што ће на Швабу, напио се као мајка земља и пева. Омладина га гледа, диви се и завиди му, што мокри брат овако храбро у раг полази. Београдске улице закрчене светином. Железничка станица препуна. Пред Официрским Домом омладина закрчила цео сквер. На улазу у дом стоје два четника у њиховим живописним, примамљивим униформама. Њихови реденици, калчине, шубаре, бомбе, каме и карабини као магнет привлаче омладину, која се све више гура и тиска, да што пре уђе у дом и оствари свој сан. Дрхтао сам од радости и премиро од страха и могућности да ме не одбију што сам премлад. Гурало се нас неколико хиљада дечака, док су кроз наше главе прелетале исте мисли. Сви смо осећали исто, док нисмо окусили прво ватрено крштење на савском мосту. Патриоте?... Или младе, неразумне и усијане главе?.. Трећа смена! — прекиде ме у размишљању тиха команда командира страже. На стражи сам. Са мном је Стокић, мој друг из детињства. Избачени смо на један мали брежуљак, на коме је огромно дрво са спуштеним гранама згодно заклониште. Издвојени смо од осталих стражарских места, која се протежу дуж обале. — Ноћ је магловита, Стокићу. Боље да један стоји, а други да легне. — А зашто? — запита ме он. — Бољи је преглед из лежећег става. Знам то из искуства... Јер тада сам ја већ био искусан ратник... Ја ћу стојати, а ти лези. Ако што приметиш, — јави одмах! Он ме погледа. — Па зар мислиш, да мг,же ноћас...? — Врло лако. Напади се врше обично у ово доба ноћи. Немци су ту. Ваља бити опрезан!... На опрезу, стојим наслоњен уз дрво. Буљим очи кроз мрклу, тамну ноћ. Не примећујем ништа. Никакво комешање ни звека на оној страни. Све је мирно, као да сви спавају вечним сном. Комешање на нашој страни. Грозничаво се спрема. Примећујем сенке, које се савијају и чуче. Мичу се и увлаче у земљу као кртице. Дотерују ровове, поправљају жице, прегледају земунице.