Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 135

Ровови су у мекој земљи, без заклона и заштите. Испред њих бодљикаве жице, испрекрштане и повезане за гвоздено коље. Земунице су врло слабо и једностано грађене, покривене су обичним даскама. Добра су заштита једино против сунца; против кише и снега већ не толико. Мало већа каменица може да их пробије и расцопа главу војнику, који уобрази, да је у заклону. Почела киша са ветром. Засипа нас у лице. Са лишћа падају крупне капљице и продиру нам до коже. Хладно је. Цвокоћемо. Ноге ми подрхтавају од дугог стојања на једноме месту. Седнем уз дрво. Стављам пушку међу ноге, а цев притежем рукама. Одмарам се. Посматрам рибице, како се у води праћакају. Одједном се вода узмути, узбурка, једна се рибица праћну и читав метар искочи изнад воде, па опет зарони. За њом излете много већа риба. Њен пљесак одјекну као удар пракљаче. То велика риба прогони малу... Ако је ухвати, прогутаће је!... Магла се већ диже. Одваја се од земље, као огроман покривач. Време је, да напустимо стражарско место. Окрећем се и зурим у непријатељски ров. Поглед ми се задржа на ивици рова. Тргох се. — Време је, да се повучемо, — зовну ме Стокић. — Тамо!.. викнем и покажем му руком на непријатељски ров. — Немац! — дрекну Стокић и подиже пушку. — Не!... писнух ја и оборих му оружје. — Морамо прво да известимо! — Није потребно'... Ено — показа ми. Пази! Сви га наши из рова посматрају. Видимо га лепо. Крупна људина. Стоји на рову и осматра наше положаје. Његова нам је појава коначно: потврдила сва нагађања. — Сад мислим... ситуација је јасна! рече Стокић. — Потпуно јасна! — Ноћас су Немци преузели положаје од Аустријанаца. Сигурно ће ускоро почети напад. — Сигурно. Врло лако још идуће ноћи. Повукли смо се у ров. Забрањено нам је да пуцамо и изазивамо борбу. Шкргућемо зубима од беса. Стокић га нишани. Узимајјући га на око, објашњава н'ам са задовољством: — Пази... међу очи! — Ама само да хоће једна граната да тресне у наше положаје, — гунђа Миле Вук-

сановић — искористио бих тресак и сравнио га са земљом! Мувамо се од земунице до земунице, састајемо један с другим. Официри се растрчали... Општа гужва. Међу војницима се воде најразноврснији разговори. Окупљају се око земуница, чуче и препричавају утиске и мишљења, сваки на свој начин. — Немци су најјачи на свету! — објашњава један седмопуковац. — Смрвиће нас као мраве. — Царевина, бре! — додаје други. — Не једна, него две! — примећује — Шта велите, браћо, за њихову тешку артилерију, мониторе, авионе?!.. Тешком артилеријом прекопаће целу земљу. Ровове ће сравнити, а нас... о нама и да не говорим! Неће нам нико н'и парчиће покупити, нити ће и један остати, да бар исприча како је било! — Авиони ће преплавити небо! — Сунце има да помрачи од њих! — Ала ћемо се и нагутати разних бомби.. Поприваћемо вратове.. а већ главе, — то не питај! Остали чуче и ћутке слушају без предаха. — Ништа ме толико не дражи, — продужује седмопуковац, као монитор. Артилерија гађа са велике даљине, па човек и не види, кад сукне пламен из те проклете цеви. Али монитори, те гвоздене сточице, дођу ти под саму обалу, па се шетају, као да су на паради. — Сећам се, —■ отима ми реч други, кад је један монитор дошао до саме обале, код „Гасаре". Шета поред обале и пуцкара митраљезом по нашем рову, као сеоски добошар, кад обзНањује наредбу. Сви га војници радознало посматрају кроз пушкарнице. Хтео сам и ја да видим то чудовиште, па дигнем главу изнад рова. Командир, знајући, да ће војници из радозналости да извирују, трчао је кроз ров, опомињао, да се не откривамо, па — богами понекога је и звекнуо шаком по тинтари, да се одмах скљокао натраг у ров. Кад је дошао до мене, ухвати ме за врат, свуче у ров и опсова нешто. Али ја сам кроз оно добовање и под „њежним" стиском чуо само речи: мајка и погинути. Још ни данас не зНам, како их је био везао. Спремамо се за стражу. Притежемо реденике, прегледамо пушке и бомбе. Наше ровове вода раздваја од непријатеља. За горњи део аде везује нас камени насип, који је са обе стране блокиран митраљезима. Ми смо уз саму обалу, а непријатељ је удаљен. Између нас и непријатеља постојала је досада нека врста другарско-професионалних,