Општинске новине

Стр. 136

ОНШТИНСКЕ НОВИНЕ

обзира. Седмомесечно затишје скоро нас је спри ј атељило. Кретали смо се слободно. Излазили на ровове, одлазили на обалу и прали рубље, и нисмо пуцали једни на друге. Ишло' се још даље. Купали смо се, пецали рибу, неки чак и прелазили на њихову страну. Четници Ђукић и Петровић прелазили су више пута чамцем. Једном приликом превели су девет Аустријанаца. Ја сам препливавао и одлазио на њихову обалу усред бела дана. Четник Лозић дотерао је чамац са њихове стране; за то је и одликован. Стојан Стокић и Света Милутиновић по цео дан у води, као пловчићи. Дозивали смо Аустријанце и они нас. Махали смо марамицама, показивали им и чикали их флашама са ракијом. Сада се све изменило. Непријатељ нас гађа чим се појавимо на рову, или на обали. Као да се и сам ваздух око нас уозбиљио. Артилерија почела да дејствује. Тутњи нам сада некако друкчије и страшније, него раније. Ужасно мумлање експлозије, од којих смо се одвикли, парају нам уши и изазивају слику будућих борби, уз пратњу или главну реч „тешких калибара". Узнемирено шетамо испред земуница. Очекујемо вечеру. У мраку тражимо порције и прибор. Одједном преокрет. Водник Нам саопштава: „Дошло је наређење, да се вратимо у позадину"... Чудимо се овоме. Чудимо се, зашто нас крећу, кад се сваког часа очекује напад, А у дубини потсавести као да се јавља радост. . . У касну ноћ стижемо у позадину. Ни овде нико не зна, зашто су нас повукли са положаја. А и не помишља се на покрет. Остављамо 1 оружје и примамо вечеру. Врева и живост, као да смо се „кадровци" после досадне ратне службе вратили у касарне, где ће после повечерја и капларског „пст!" сва ова младост и живост да се смире, На тврдим сламњачама, под проређеним ћебадима, испод којих ће хркање објавити, да је дан завршен. Један дан рока . . За један дан ближе кући . .. Јутро нам објасни све. Из магацина почеше да ничу сандуци са бомбама и муницијом. Нису изостали ни завоји. Наша милосрдна сестра Драга стоји крај гомиле завоја, као трговац кра.ј своје робе. Код нас је она од првог дана; никад нас не напушта. Збор! — виче дежурни. Прикупљамо се и стајемо' у строј. Коман 1 дир са водницима и ћатом почиње деобу. Про-

зивају. Прилазимо један по један. Старији примају још по четири бомбе, а млађи по две и по двеста педесет метака и по два завоја. Опремљени смо сјајно. Окићени лепше него сеоски буклијаш, кад позива сватове. Без пуцања и крви не може да прође ни' сеоска свадба, а камо ли борба, која треба да реши опстанак државе, да спречи уништење нације. | Покрет! Сасвим природно. Шта би друго и могло да буде, после овако лепог декорисања?. . Куда ?!.. питамо се. Једни тврде на Дрину, други на Пожаревац, а неки на Бугаре, јер се увелико 1 говорило, да ће и они на н'ас. Спремни смо. Наш кувар Срђан спремио своју кујну, натоварио казане на кола, па шетка поред одреда и завитлава овамо нас, што смо у строју. — Сироти људи! Баш ми вас је жао. Зар вам није тешко под толиком спремом? — пита заједљиво. Срђан — он је кувар у нашем одреду. Симпатичан је, мио 1 , духовит и храбар. И ако је званични кувар не мрзи ни пушку ни бомбу. Говоре, да и камом одлично рукује. Он је наш дворски лиферант. Снабдева нас свима потребама. Пржи нам рибу, продаје дуван и пиће, весели нас својим досеткама и песмом. Свугде је први. И у борби! — Полубатаљон мирно! .. — У двојне редове на десно! — Вољним кораком — напред марш! Маршујемо. За нама Срђан са „провијантом". Ноћ се полако спушта. У неким кућама поред друма тиња слаба светлост. Све ,је мирно, нигде живе душе, само се чује бат наших корака и звекет порција и све се заједн'0 са нама губи у тихој ноћи. Стигосмо у Београд. Варош спава.. . осуђеник на белом хлебу. Све улице су пусте. Нигде чувеног београдског живота и весеља, као да |е У њему све помрло. Прошли смо хотел „Лондон7. Ево нас већ пред „Москвом". . . нашом омиљеном „Москвом" где смо се некада скупљали. Било нас је разних. Све — како смо сами себе поносно називали — боеми. Скупљали смо се свако вече на пиво и „кибицажу" и „озбиљне" и „дубоке" разговоре... Гле, а сад нема никога!. . Где ли су?!.. Колико ли их нема више?. . И све их је мање. — Па кад се једном и сврше све ове чудне патње и муке, да ли ће опет да буде све по старом?.. — Не дремај!.. Што застајеш?!.. Продужи! Продужи!.. Стигли смо у град.