Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 137

Одмах нас распоредише по ћелијама. У сваку по један вод. Без кривице и пресуде дође ред, да и ми осетимо сву благодет робијашких ћелија; мрачне и без ваздуха ни најмање нам се не свиде. Навикли смо на слободу и зрак, а овде све потсећа на гробницу. Зидови и таванице, дебели неколико метара, хладни и влажни, врата тешка и окована, у мале прозоре учвршћене гвоздене решетке. Кревети су на ногарима, дабоме — голе даске, а под главе по један чамов трупац уместо јастука. Задах очајан.

Измешали се сви могући мириси, зноја: прљавих ногу, свих могућних врста дувана, непраног рубља и запуштених телеса. А преко свега — гасови, домаће, пасуљове продукције. Данас је та наша омиљен'а храна била за ручак; укусна додуше, али врло незгодна за заједничку собу за спавање. После поља и чистине на меко.ј трави, гурамо се и сабијамо; жуље нас тврде даске и чамови узглавници. Па ипак . . смирује се комешање. . мру гласови. . замиру речи замењене хркањем, које каткад прекине сумњив, отегнути звук непристојног инструмента. Прво јутро у робијашким ћелијама донело нам је радост, којој се нисмо надали. Јавља нам ћата, да ћемо данас примити заосталу плату за два месеца. Збор — гурњава — спискови и — примио сваки по шесдесет динара! — Што ти је ова наша држава тачна, виче један и показује пуну шаку сребра. — Не, друже! — поправља га други. Она жели, да нам бар у последњим часовима нашега живота исплати дуг, да је после наше смрти не би гризла савест

Шестдесет динара! Велике су то паре за нас во.јнике. Са њима смо као шугави — не знамо, шта да радимо' са толиким новцем. Неки чак и узвикују: „Јој, што ћу с паре!" Не осврћемо се више на зујање мотора нити буљимо очи у небо, да видимо „неопране". Сви мислимо, како и где да утуцамо плату?.. Излаз у варош нам је забрањен, па грдну муку мучимо. Наш Срђан трчи од једног до другог и запису.је у белеишицу, шта коме треба, да му

он донесе из вароши. За њега ова забрана као и да не важе, а и права је срећа. Пронашао је начин 1 , како да стругне и да се врати. Гарантује, да ће бити и вина. Нико му не би веровао, али пошто Срђан не тражи новац унапред, сви му дају поруџбине и моле га, да купи ово — оно. Сунце се попело високо и загрејало злажне зидине. На врх бедема чучи Срђан и намешта жицу, с помоћу које треба да сиђе и да се врати. Звецкајући ситним новцем један другога мамимо на игру, да са њоме разагнамо досаду, неиздржљиви осећај, који човека обузме, кад не зна, куд би са новцем. Седамо по земљи; почињемо разне „окретне" игре: „шмендефер"!.. ,конген". . ■„,ајнц".. „фарбуле".. „мунте".. све су игре заступљене. Звецка сребро на све стране. — Пет динара на даму! — Два на пуба! — Парола на кеца! — Шест пута краљ! „Банкар" се љути и виче: „Полако, господо! Што журите?.. Нема ништа на брзину и збуњивање!..

За време борбе у рововима на Малој Ади 1915 год.