Општинске новине

Стр. 138

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Онамо склопили партију за фарбл. Иза њих трешти „мунте". — Мунташ ли? — Не мунтам!.. Имам у прве руке тридесет један, — одговара играч. — Сунце му Божје!.. дерња се један из гомиле, где, се дели ајнц. —- Како то делиш?!.. Прво ми дајеш даму на кеца, па тек онда пуну!... Тропа... изгубио сам целу плату... Бар да сам привукао један једини шнур! — Ако мислиш, Бато, да сам „спаковао" — ево, па дели ти!.. Или само промешај... правда се онај, што држи банку. Кибицери се начетили око играча. Погађа се и са стране —- невиђено. Неки добијају и задовољно се клибе. — Слепац карте не игра, — пада поука од некуд. — Шта си зинуо?!.. Шта хукћеш?.. љути се један играч, опомињући свога кибицера, који се сав предао учешћу, па се узрујава, што му играч губи. — Куд се нагињеш, бре! — Ништа... кибицујем... — Прошетај се мало, Бато!.. Хајде, губи се... — Е, да добијаш, ти ме не би терао, одговара му увређено загрејани кибицер. Није шала, међу нашим људима налази се сада преко десет хиљада динара. Сав је тај новац у течају. Иде из руке у руку, од играча до играча. Неиграчи се шуњају око гомилице играча. Сврбе их паре.. Прилепи се понеки, да проба срећу. Многи су већ „шворцери". Изгубили су обе плате. Шеткају около, псују и траже на зајам, уверавајући, да тек сада имају „шпурију". — Вратићу ти, — уверава један банкрот. — Дај ми, да наставим игру! — Немој да ми малеришеш карту! — моли га ословљени, већ сам на издисају. — Слушај!.. Стражарићу место тебе!.. Ето, дај ми само пет динара... Осећам, да ћу да повратим паре... салетео један, нудећи себе за мале паре. — Ево ти, Бато!.. Пет динара... ја сам друга смена, — виче са друтог краја мајстор пред којим је читава гомила сребра, несложена, измешана, дводинарке, динари, стопарци, па чак и н'еки златник провирује срамежљиво, као гарантија за несумњиву солидност фирме/ Официр из градског отсека, пролазећи туда случајно, пажљиво обилази гомиле играча. Пази, да коме не стане на ногу, да не нагази у шнур и не поремети игру, у коју смо се толико унели. Не поздрављамо га. У осталом — ко би прекидао игру ради једног поздрава?!... Што је најлепше — он то и не тражи. Испод ока посматра играче; види се, жали, што нема времена да се и он прилепи уз неку партију, да окуша срећу.

Јер друштво је бирано — и игра се присто|но — све по пропису... „Цукићевом"... Али срећа не остаје никад непомућена! Да би нам спречили коцку, Завист, названа Старешина, под изговором, да овако опасно задовољство може донети нежељених последица, стаде да нас и овде, у тесним зидинама, окреће „на лево!" и „на десно!"... Да, морал пре свега! Опет презнојавање... Ко зна, докле би нас обртали и окретали да непријатељ, пошто му наше знање доцније не би ишло у рачун, не обустави обуку. Посла нам неколико граната, које са треском грунуше у врхове бедема. Бомбардовање све жешће. Артилерија гађа артилерију. Авиони прогањају авионе. Урлање тешких топова и зујање аероплана пролама ваздух. На сваку нашу батерију долази најмање по пет немачких. На сваки наш авион пође у потеру читаво јато немачких авиона. Ровове још не гађају. Засада се само артилерије уништавају, — међусобно. Наша ће брзо да подлегне; већ се осећа њено све слабије и слабије дејство. Наше противавионско одељење дејствује. Бели облаци дима ређају се по небу и ките опасним венцем немачке авионе. Беже! Узмичу!. Изгледа нам, да се провлаче између шрапнелских зрна и да их свако зрно погађа. Проричемо им судбину и велемо: „Браво!. . Готов је!..." А они лете даље тако сигурно, да су наши авиони принуђени, да се повуку испред њихове надмоћи. Градски бедеми дрхте од тешких удара граната. Пажљиво се крећемо између зидова. Чим граната тресне у бедем, прилепимо се уза зид и чекамо. Некад као да се то чекање продужи у вечност! Међу питомцима неки већ дрхте. Још нису навикли на топовску ватру. На лицу им се оцртава страх, а поглеДи им упрти на врхове бедема, са којих слећу комади граната. Ноћ се примиче, прикрада се као смрт. Својим црним огртачем обавија сва ова млада, живахна бића, међу којима ће мало њих дочекати, да постану људи. Грмљавина топова слаби. Почињу рефлектори да претражују и небо и земљу. Њихова бледа, тракаста светлост личи на авет, која испруженим канџама тражи нове жртве, да их преда своме извршитељу — модерној убилачкој техници. Ватра се утишала. Сада тек има да настане пакао. Досада је непријатељ уништавао само артилерију. Сада пре напада, мораће да дође један паклени талас граната, који треба да прекопа земљу и прокрчи пут непријатељу. ће се)