Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

■" •• Стр. 93

пијацама у тим крајевима могле би бити за десетак процента јевтииије но на другим, општински прирез за становништво у тој зони могао би бити мањи но у другим. У колико би општина у томе губила, могла би у неколико повећати цене у најскупљој зони. Држава би могла, преко Државне Хипотекарне банке, поред ослобођења нових зграда у најјевтинијој зони од порезе. смањити за 1 до П/ 2 процента камате на зајмове, које би Банка давала за подизање мањих станова у вишеспратним зградама. У циљу смањења кирија опет би се могло прићи и самом законском таксирању кирија за станове V најјевтинијој' зони, ако већ сами власници зграда не би били довољно увиђавни да о томе воде рачуна Тако смањени грађевиНски реон, сведен на праве потребе Београда као ваооши, општина би, у колико већ није, имала а и могла што' боље уредити и снабдети га свима удобностима, које постоје за становништво већих градова. У замену за то што се лишавају пријатнога сеоског живота, са својом засебном кућицом, са баштицом. са малО' цвећа, *шћа и живине, становници најјевтиније зонеимали би здраве, удобне, сразмеоно јевтине станове, са водом и купатилом V кући, калдрмисане улице, електрично осветлење, близину пијаце, школе; цркве, лекара и болнице, позоришта, близину вароши V опште, уштеду у издатцима на трамваје и аутобусе. Осећали би се као прави варошани и живели варошким животом, који има, као и сваки, својих дражи. Ипак ја врло добро знам какве жудње и чежње за простором, за сунцем и ваздухом,

за шумом и ливадом мора имати београдско становништво, ко.је је већином или само дошло са села или су му очеви или дедови најдаље били сељаци. Из сопственога искуства зн'ам за то. Кад сам као млад човек отишао из београдске Палилуле у Берлин и кад сам нашао .једну собицу у центру Берлина, нисам могао издржати више од месец дана. Нешто ме је давило на четвртом спрату једне куће у најживљем крају вароши. Желео сам ширину, мирни.је улице, без великога саобраћаја. И одселио сам се у Шарлотенбург, V којем сам и остао до кра.ја школовања. На.јбоље је, нема сумње, становати У засебној, макар и малој кућици, имати сво.ју баштицу, мало воћа, цвећа и живине, а уз то имати и лепо калдрмисану улицу, водовод, канализацију, у близини школу и пијацу. Камо лепе среће кад би то могао имати сваки становник Београда. Али он тога нема и не може га ни имати. Јер уредити као варош овај огромни простор, по којем се растурио Београд са својих 230 000 већином сиромашног становништва, није могућно ни једној општинској управи са средствима, која јој стоје на расположењу. И онда треба бирати: или становати на удаљеној од центра града периферији, имати. истина, сунца и ваздуха али и давити се у блату и прашини, трошити новац и време да се дође до града, до 1 места службовања и зараде, до пијаце, до позоришта, ДО 1 лекара и болнице, или становати у уређеном центру или ближе центру, али се мало стегнути и привикнути на прави варошки живот са његовим удобностима и извесним његовим незгодама .. .