Општинске новине

Стр. 140

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Па их онда запита, шта је за њих свето и на шта се они заклињу, кад хоће, у случају кривоклетства да буду кажњени. На то му сингидунски епископ изнесе Свего Писмо. Бајан сиђе са трибине, узме бајаги са страхопоштовањем Свето Писмо и закуне се Богом, који је говорио оно 1 што пише у тим светим књигама, да је истина све што је казао и да ништа није слагао.. Бајан, наравно, није одржао реч. Али ми благодарећи томе случају, ко.ји је забележио грчки историчар Менандер Пратиктор, знамо да је у шестом веку у Београду постојала владичанска столица. Београд .је био Црквени центар, а у оно време црквени центри били су у исто време и центри књижевности. Из седмог и осмог века немамо готово никаквих података о Сингидунуму. У деветом веку он се први пут помиње под словенским именом. Крајем тога века Београд .је забележио један датум, који је свакако од врло великог значаја по књигу Јужних Словена. Одмах по смрти Методија, једног од твораца наше писмености, његови ученици морали су напустити панонску митрополију и повући се на југ. У животопису светога Климентија, ево шта се о томе каже : „Климентије с Наумом и Ангеларом, упутивши се према Дунаву, доспеше у неко село, где нађоше човека богољубна. и гостољубива, затим даље путујући дођоше у Београд, најплеменитију варош између свију лежећих на Дунаву. Ту се приказаше кану Борити, стратегу и чувару града и њему радозналоме све исприповедаше, шта им се догодило. Кад их је саслушао, Борита ,је сматрао за дужност послати их к Борису иначе Михаилу кнезу, јер је знао, да он тежи за таквим људима. Тако су, преко Београда, ученици Ћирила и Методија продрли у југословенске крајеве и донели словенску писменост. Из следеће 878 године имамо помена о Београдском епископу Серги.ју. Од тада је Београд кроз цео средњи век био седиште епископије, али није нам остало никаквих споменика верске књижевности, која је свакако .гајена и у београдским црквама и манастирима, као и у свима другим, у оно време. Београд је учинио велики напредак на свим пољима, па и на књижевном пољу кад је постао престоница деспота Стевана Лазаревића. Сам деспот јако се интересовао књижевношћу. Његова задужбина Манасија постала је знаменито књижевно средиште, али се свакако на књижевности радило и V самој деспотовој престоници, где је било више манастира, па према томе и знатан боој свештеника и Других учених људи, Деспот је

око себе био прикупио много учених људи, нарочито из Бугарске, и обилато их је помагао у њиховом књижевном раду. А и сам је н'аписао један значајан спис „Слово љубави". После деспотове смрти Београд је опет пао у руке Мађарима и постао углавном војничка варош. Српске црквене установе нашле су се у врло тешком стању, те је свакако замро и полет на књижевном пољу, започет под деспотом. Кад су Турци освојили варош онда су околности постале још неповољније по књижевност. "» Па ипак 1552 године, само неколико деценија после проналаска штампарије, у Београду је учињен један знаменит покушај да се оснује српска штампари.ја и да се отпочну штампати црквене књиге. Кнез Радиша Дмитровић изрезао је слова, али га је смрт спречила да своје дело доврши. Дуброзчанин Тројан Гундулић, који је тада живео у Беоограду, пренео је слова својој кући и завршио посао по тексту, ко.ји му .је удесио јеромонах Мардарије из Мркшине Цркве. Покојни ЈБуба Стојановић утврдио је, да ова београдска штампарија није имала везе са осталим ранијим и каснијим српским штампаријама, већ да су слова за њу свакако била изрезана у Београду, по угледу на слова каквог писаног јеванђеља. КасниЈе, под Турцима, културне прилике биле су на таквом ниском ступњу, да се о некој интензивној књижевној делатности није могло 1 ни мислити. Црквене књиге у колико' су биле најпотребни.је, доношене су са стране. Тек у доба аустриске окупације Београда од 1717 до 1739 године, чим су се прилике измениле на боље, Београд је постао значајно српско културно средиште, мада су власти подржавале католике, који су били врло активни. У својој молби Рускоме цару, писаној 1721 године, београдски митрополит Мојсије жалио се рускоме цару, како се католици хвале, да ће у Београду отворити типографију и штампати књиге на словенском језику. Зато је молио цара, да му пошаље православних књига и других потреба за цркве и школе. Митрополитов секретар Маелаеску, који је ово писмо однео цару у Петроград вратио се ускоро затим у Београд са руским учитељем Максимом Суворовим и донео: 70 граматика, 10 речника на три језика и 400 буквара од руског педагога Теофила Прокоповића. Све дотле и у Београду и у Срби.ји књига се сматрала једино као црквена потреба. Зато су се београдски ђачки родитељи много жалили на „Москова" Суворова, што учи децу буквару, кад се та књига не чита у цркви.