Општинске новине

■ч

Стр. 160 ~= господствено отмен, и језуит са латинском етикецијом, изненађен, саопшти им, да је његова сестра врло самовољна и да готово свима одбија руку. Марко, словенски и брдски сиров, изненађује се размаженошћу женског чељадета пред мушким заповестима, и вели, да је то у Прилепу, па кад би му каква женска особа отказала послушност, он би јој одсекао руке и извадио очи! Уплашени капетан ипак дозове сестру, и почне редом да хвали јунаке, и ако осећа у души да су они груби за њу. Девојка одбије да се уда за Марка, јер је турска придворица, за Милоша јер га родила кобила, за Рељу јер је ванбрачног порекла. На те увреде скочи Марко и хоће да погуби Леку капетана, али га у томе спречава Милош, због гостопримства које им је указано. Марко појури за девојком, сустигне је, одсече јој руку и извади очи, са узвиком: нека буде сада кога ј°ј је драго. На чардаку Лека капетан, оста скамењен, а три српска јунака одјездише на коњима широким пољем... Ова варијација народне песме трагична је и сурова до највеће мере. Чак је то један од најкрволочнијих мотива. При драматизацији таквог мотива, који има епску ширину, скоро без сценских заплета, а на крају обилу.је само зулумом — писац је приморан да се ограничи искључиво на језиву трагедију. Али, г. Димитријевић је очигледно одступио од тога. Он је у ствари створио неку врсту херојске комедије. Марков буздован је комичан у елегантним дворима Леке капетана. Западњачки ритери и племићи врзмају се око његове сирове природе, и стално га излажу иронији. Очигледно је српски народ некултуран, а то се опажа по Марковом понашању. Марко је комичан баш зато, шго хоће све да реши сабљом и буздованом. Ова идеја г. Димитријевића, као идеја, није бесциљна. Једна девојка, васпитана млетачки, под-

— ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ цењује херојство брдске расе. И у место да су народни хероји јунаци — она је јунак девојка. У другом чину Реља има успеха код Роксанде а Марко се повлачи у позадину. На супрот Марку, Реља је отменији, зна где је дошао и подражава латинску слаткоречивост. У трећем чину Реља је чак перфидни љубавник, удвара се Роксандиној другарици, и изазива ривалство двеју жена, а неповерење према Марку. Интересантно ,је то, што се Реља, за разлику од Марка и Милоша, служи трубадурским манирима, да задобије љубав ћудљиве жене. Цео се ансамбл дели на два дивергентна света, на примитивне хероје и господствене латине, који у животу подражавају петраркине стихове. Али, баш, зато г. Димитријевић је погрешио што је комад измучио стихом. Ако је хтео да се унесе у какав нови дух драматизације народне песме, тежиште не лежи у стихован'ом тексту, већ у позоришним ефектима добро компонованог мотива. Међутим, он је претрпао комад многим епизодним личностима, излишним, измишљеним тешко, а лако постављеним где било и како било. Марко, као главна личност, није испунио ни саму пишчеву замисао. Он је спутан. Пре првог чина нешто фали, да би се комад развио спонтаније у тренутку кад се завеса дигне. На крају комада, пред пад завесе, није изостало ни традиционално коло, које је посве излишно> према плану кога је писац себи поставио. Г. Димитријевић је имао за цил^ да свој драматизовани народни мотив ослободи на позорници од патоса и од извештачене афектације. Али је у току ствари инстиктивно запоставио свој сопствени циљ. Задржао се на једној скројеној родољубивој ноти кроз цео комад, и зато је драматизација ослабљена. Најбољи му је тип Мина од Костура. Историјски комад треба да је данас дело наше савремене уметничке интуитивности.

Госшовање Александра

Нема застарелог репертоара за велике глумце. Александар Моиси је један од таквих. Писци као што су Хофманстал, Шо и Толстој, дивергентни не само по књижевној виталности, већ и по чисто позоришној моћи, изједначили су се у свему пред Моисием, као пред глумцем. Публика је више очекивала уметнички доживљај глуме, а н'е толико позоришних дела, од којих је само „Једерман" био за њу премиера. „Живи леш" и „Лекар у недоумици" приказивани су већ домаћим снагама. Зато гостовање Александра Моисиа у Београду има свој особени значај. На нашо.ј се позорници скоро никада није доживело приказивање мистерија, моралитета ; и осталих средњевековних позоришних

епектакла, кроз које су прошле читаве позоришне епохе туђих народа. Истина, ми таквих мистерија немамо, и ослобођени смо тиме једне традиције, која нам данас књижевно мало треба, али нам свакако у погледу глуме недостаје. А глума има свој сопствени регистар живота. Наша домаћа глума, у том погледу остала је иасивна, не својом кривицом. Кроз мистерију се учио глумац уметничком фанатизму. Кроз мистичне мотиве и ритуалну драму, издвајала се мимика, истањио се гест, вијугала је душа. Зато што смо ту читаву фазу прескочили, и социално и уметнички, ми смо у глуми били лако, брзо и површно захваћени гримасом, лорфом, искеженом маском, и најзад лажним трансом. За-