Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 161

да се у томе троуглу поставе три витална бито код појединих наших београдских глумаца још постоји тешко отимање од театралноности, које још увек код нас значи психичко удубљивање, а међутим је у основи само техничка скрама шарлатанског ефекта. Александар Моиси дошао је до нас, да нас још рељефније прикује за своју велику непосредност у глуми. Још један доказ, да свестрано изразити уметници н'а позорници никад нису мали, и да нема кризе позоришта тамо где они дишу. Посматрајмо у.једно Моисиеву трупу са овог његовог турнеа и гостовања у Београду./ Она је просечна и далеко испод њега, јер су њени појединци више исфабрицирани рутинери, али никако и оно што је сам Моиси. Права уметност на позорници, ма и најекстремнија, никада се неће поклапати са фабричким методом рада. Кад је Моиси у својој младости био једном подвргнут то.ј методи проглашен је да нема талента. Да би иронија старе заблуде била већа, он је данас једини светски таленат у своме репертоару. Али допрети до те висине у глуми, значило је дубоко преболети у себи све локалне таштине иза кулиса, да би се неприкосновено стајало најзад изнад њих. Три Моисиеве представе на београдској позорници, значе три уметничке гривне. Представа „Једермана" најмистичнија је V свом извођењу пред старим катедралама. Када сам је као такву гледао, при преламању вечерњих сунчаних зракова, помешаних у позадини са силуетом готског торња, иза чијих тамних ивица вире рељефи у божанској тајанствености — добија се потпуно упечатљив утисак једне такве мистерије, из које закорача неман смрти и рашири сво.ја крила над публиком, пуном покајања. Чим се данас таква мистерија постави на скученој сцени, између кулиса, као што је то био случај код нас, у многоме се умањују ефекти; шта више ствар се чини, као да је Хофманстал обновио једану стару игру о умирању богатог човека у циљу католичког симболисања вере. Дух средњевековне уметности остаје по страни. Изузевши Моисиа лично, сви су други из његовог ансамбла, глумили скоро усиљено, без оне сугестивности која је неизбежна у таквом комаду. Прослављени Моиси у улози Једермана, све до свога силаска у гроб, истрајао .је инстиктивно и непосредно у својој омађијаности, сав у унутрашњим покре'гима глуме, сав у истинитом блеску трагичности, коју мотив мистерије намеће. Друга представа значила је изненадни ског у сасвим другу атмосферу. Комад Бернарда Шоа „Лекар у недоумици" сав је у фрапантним* афоризмима. Улога сликара Дјубидета, социалног бунтовника и детета, вијуга између сатиричних оштрица. Сликар, добра душа, у борби са конвенционалним моралом, клоне најзад под

каботенским и погрешним лекарским дијагнозама — од туберкулозе. Један трагични живот са осмехом, завршава се у наслоњачи, пред фотографским апаратом радозналог новинара, а око његовог мртвог тела стоје, као музејске лутке испуњене сламом — сви спеиијалисти медецинске науке, комично заинтересовани сликаревом љубавницом, јединим бићем које осећа губитак. Нигде Моисиу, као

Александар Моиси у улози Дјубидета, не помаже тако надчовечно музика његовог гласа, његове срдачне мимике, и ритмични покрети руку. Све се то слива у драматичну хармонију издисања једног прогоњеног и несретног талента, који у животу бива згњечен између судара варљивих и бирократских професи.ја у човечанству. Умирање сликара Дјубидета спада у бриљантне уметничке подвиге, ко.је један глумац V опште може да изведе, и то не патетичним бусањем Мисеових боема из прошлога века, већ меком и дубоко душевно доживљеном безазленошћу, која је ретка код Бернарда Шоа, а која је скупоцена у Моисиево.ј интерпретацији. Трећа представа, и завршна, уједно је и најснажнија. Толстојев „Живи леш", игран од Моисиа у Москви и у Америци, значи на.јосетљивији грч у глуми великог уметника. Моиси, у улози Феђе Протасова, лебди — као креација — између Освалда и Хамлета. Моиси је био увек у околностима, да преко сво.је интуиције дође до извесне философске синтезе. Хамлет, Освалд и Феђа, три су угла у једном троуглу. Истрошене су читаве фаланге глумачких снага широм европских позорница,