Општинске новине

Башшенске колонаје

Инж. Александар Крстић /

Није ми познато да се о баштенским колонијама код нас у јавности писало, нити уопште да је било говора о овом предмету до данас. Тим већу осећам пријатност да овим излагањем скренем пажњу и нашој широј јавности на овако корисне тековине западних народа, нескривајући при том жељу да се и код нас оне одомаће. С обзиром да је реч о ствари мало познатој почећу са дефиницијом: под баштенском колонијом подразумевамо естетично ограђени (мрежом, филаретама, живом оградом, комплекс земљишта на периферији насеља, 2 до 25 хек. у простору, који је подељен на низ баштица величине 250—400 кв. мет. Баштице су одељене стазама, које воде ка централном делу земљишта, где се налази дечије игралиште са другим заједничким потребама. Свака баштица је прописно ограђена и има свој ладњак. Цео простор се третира као јавно шеталиште, са изузетком ограђених површина на којима закупци уживају искључиво право искоришћавања. Идеал је сваког радног човека, било мануелног или духовног, породична кућица са украсном баштицом и градином. Оваква физичка јединица истовремено је на.јприроднија и најбоља компонента данашњег савременог друштва. Нажалост, овај идеал мало ко може постићи у ужем реону великих вароши, где је изградња породичних кућица са баштицама у главном искључена. Већина је принуђена да са својом породицом, децом, станује у загушљивим, мрачним великоварошким зградама, без довољно сунца, ваздуха, зеленила и скоро 1 без икаквог или у најбољем случају недовољног додира са природом. Овај додир са природом великоварошко становништво не треба никад сасвим да прекине, ,јер из њега се стварају најблагородније људске особине. Оснивањем баштенских колонија на периферији насеља може се најлакше помоћи овој већини великоварошана, и њихова невоља знатно ублажити. Животне прилике велеградског становништва са свима својим по здравље убитачним условима, јављају се у првом реду као резултат пренасељености. Отуда и разни покрети да се овој тенденцији (урбанизма), која је у последње време узела велике размере, противустане или да се њено разорно дејство на организам ублажи евентуално и заустави. Један од тих покрета је и осни-

вање баштенских колонија на периферији великих и индустријских насеља. Баштице ових колонија дају могућност појединим радним слојевима градскога становништва, да после дневног рада, а недељом и празником по цео дан, уместо потуцања по кафанама и томе слично, проведу слободно време на чистом ваздуху, радећи у својим баштицама и да баш у овом раду нађу одмора и задовољства, јер је он толико различит од осталог њиховог дневног труда и напора. Овај рад, ко.ји условљује кретање у природи и директан додир са њом, неда се ничим надокнадити. Тако например: фабрички раденик који проведе цео дан у близини хуке мотора налази овде у тишини и миру природе најбољи одмор, чиновник који је затворен у загушљивој канцеларији, занатлија који је прикован у радионици пуној задаха, могу се надисати до миле воље свежег ваздуха. На ова.ј начин сав тај радни сталеж оспособљава се да своју дужност још боље и успешније врши. Највеће пак користи од ових баштица имају великоварошка деца, јер она не могу бити здрава и весела, познавајући сунпе само са загушљивих градских улица и тамних дворишта. Слободно кретање на сунцу и здравом ваздуху на.јвише доприноси њиховом телесном развићу, а директан контакт са природом развија и њихове душевне особине. Деца имају овде прилике да се науче познавати природу, а с тим у вези и волети је. * * * Тако уобичајене на Западу, на периферији великих градских насеља, код нас баштенске колоније још непосто.је. Нарочито за време рата, као и првих година после рата, оне су се јако размножиле и цео покрет око оснивања баштенских колонија или т.зв. породичних башта, узео је нечувене размере. Из овота би се дало закључити да су оне претежно продукат тешких времена и оскудица и да нема разлога за њихово оснивање и ширење у доба благостања и изобиља или у доба аграрне хиперпродукције. Неоспорно је да су ове баштице у погледу исхране за време рата играле велику улогу, али околност да њихов број и данас непрекидно расте сведочи, да поред економског, оне имају још и други — социјални и здравствени значај. Оснивач и поборник овога покрета у Немачкој, лајпцишки лекар, Данијел Шребер,