Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

али свакако ово није став за оне мајсторе чије мајсторство није безпрекорно. О Христифору Црниловићу, чије радове среће^м први пут, врло је тешко рећи ма шга одређено, очигледно је да је учио да дрта и да схвата цртеж озбиљно али колико он стварно вреди видећемо тек када нам покаже више радова и по броју и важнијих по замисли, док радови Васе Ешкићевића су на најнижем степену неинспирисаног и неусавршеног занатства и ја верујем да би их било врло тешко изложити ма у коме другом сликарском удружењу. Чланице Ладе, које учествују на овој изложби, све су „раконтери", оне нам стално причају у својим платнима по нешто-, једно о једном малом рефлексу на некој вази, друга о неком романтичном утиску некога пејсажа, трећа опет о нечем другом и т. д. Али су ове приче, ма да по неки пут врло интересантне, сликарски често површне. Кад су платна технички добро изведена често им недостаје сликарска замисао, а ако се игде по неки пут та мисао и назре онда техничка неспособност спречава њено пуно изражавање. Г-ђа Бета Вукановић је већ одавно на истом степену развића, она је потпуно савладала своју палету и сада се занима сликајући слике, које, ма да успешно малане, немају онаквих високих квалитета који би

Бета Вукановић: Бајрам учинили да г-ђа Бета Вукановић, која игра тако важну улогу у нашо.ј новој историји сликарства, остане будућим покољењима и као узор прво-класне уметности. Ако

се уметник већ веже" за време — а права уметност је ванвременска — онда он мора бити прогресиван, он мора ићи руку под руку са временом, иначе се дешава оно што се види у сликама г-ђе Вукановић. Она се је везала за укус и начин сликања ко.ји је био „у моди" у Минхену пре педесет. година и остала му верна те зато данас нама њени радови —• ма како одлично изведени — говоре неким неразумљивим дијалектом, тамо где ми видимо снагу г-ђа Вукановић слика млеко и шећер, тамо где ми видимо и осећамо конструктивне, готово архитектонске одлике, гђа Вукановић види само расплинутост обојених површина. Кад би ово био резултат тежње за дематеријализовањем облика онда би то још могли разумети, али у томе случају би г-ђа Вукановић личила више на Византинце но на Минхенце. А то није случај . . . Г-ђа Ана Маринковић у својим пределима, на овој изложби, изгледа као да је већ коначно изабрала начин на ко.ји ће радити своје слике, иначе би било необјашњиво зашто је тако мали избор разноврсних боја у њеним радовима. У њеним радовима има нечег јако пријатног и мирног и, донекле, декоративног. Декоративност не изгледа да је тражена у овим сликама, али кад већ делимично постоји требало 1 би је нагласити, требало би је спровести или плохама боја или цртежом или са оба срества. У том случају радови г-ђе Маринковић, добили би још у запремини и композицији. Ма да, са похвалом, она врши селекцију при извођењу својих радова, она ипак не организује довољно простор слике, те тако не искоришћава у пуној мери сликарске мотиве предмета. Гца Милица Чађевић, привлачи нарочиту пажњу озбиљношћу свога посматрања, али је она још на раскрсници. У по неким стварима, а нарочито у акварелима, она је директна и успела, али у њеним уљима још се осећа туђи утицај, и то често пута тако чудновато, да изгледа као да гца Чађевић ни.је потпуно разумела свога париског учитеља, иначе његови принципи композиције, разрађивање површине, не би могли бити употребљени насумце, а по неки пут — као што је случај са једном од њених слика на ово.ј изложби чак и као чисто декоративни мотиви. Невероватно је да г-ца Чађевићева нема смисла за хомогеност слике, али ће нам остављати тај утисак докле год не престане са мешањем контрадикторних ставова при извођењу њених радова. Ипак важна је ствар да г-ца Чађевић има неки став, или показује жељу за стварањем, за конструисањем и, у томе погледу, она је отишла даље од свих њених колегиница, њени су радови продубљенији и као констатација завршенији и категоричнији. Г-ца Милица Миливојевић у њеним пределима показује романтичарске нагоне у из-