Општинске новине

Стр. 274

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

начајни, и у толико мањи што ни тридесети део предвиђеног радничког осигурања није ступио у живот. Ускоро после ратова добили смо неколико закона и уредаба још савременијих и социјално правичнијих. Може се рећи, да је наш закон о осигурању радника један од најбољих закона ове врсте у капиталистичким државама Европе. Али по несрећи, он је девет десетина остао само као прост докуменат једног луцидног тренутка наше свести, и до данас, не само да није ступио цео у живот, него, судећи по напорима послодаваца, он ће и у оном делу, који је већ показао своје одличне стране, претрпети много. Пре рата оваква су тврђења, бачена смело из редова слободних мислилаца и објективних судија у овој запенушеној борби живота, сматрана као дрзак јерес, као акт солидарности према проскрибованим радничким борцима. Данас је смешно и говорити о томе. Највиша буржоаска институција Друштво народа, у коме заседавају само дипломате и моћни претставници владајуће капиталистичке класе — изјављује текстуелно: „Нужно је завести правичне и човечанске услове рада, јер непостојање таквих услова рада, које повлачи за велики број лица неправду, беду и оскудицу, доводи у питање општи мир човечанства." Али ни Друштво народа, ни Међународни биро рада, као његов инструменат, немају никакве позитивне санкције, ни моћи. Као што је Друштво народа, у крвавим сукобима држава, само фантом без снаге и санкције, највиши форум, који нико не слуша, највећи ауторитет, који нико не поштује, јер нема реалне снаге, тако је Међународни биро рада, који по форми личи на неку врсту интернационалног конвента, само једна анемична установа, без крви и меса, која може једино да саветује појединим државама, а не да им и наметне своју вољу, а још мање да ту вољу силом и изврши! На тај начин национални и интернационални биланс радничког осигурања може се пластично претставити у овим кратким реченицама: а) Међународни биро рада својим узакоњеним или још неузакоњеним клаузулама чини част нашем веку; као што нас југословенско радничко законодавство испуњава поносом и гордошћу. То је морална страна биланса. б) У стварном погледу, заштитно законодавство код великих, као и код малих капиталистичких држава, нити је потпуно изведено, нити је изведено у смислу апсолутне правичности. Што се Југославије тиче, она ни двадесети део свога заштитног радничког законодавства није спровела у живот, а већ

се осећа тенденција капитала, да се и оно, што је уведено, замени тежим условима и мањим правом; а оно, што није уведено, да се уопште и не уводи! То је материјална страна биланса. Треба бити правичан! Осећај социјалне правичности може да има и један високо културан буржоаски интелектуалац, који је бар очима могао да се уздигне преко уских граница своје класе, ако се већ није могао да дигне идејно далеко изнад њених класних Рубикона. Одбрана југословенског капитала, да му радничко заштигно законодавство пада тешко као олово у овој општој финансијској депресији — може се само делимично примити. Ситуација је тешка и без радничког законодавства; без њега је још стопроцентно тежа! Али далеко је горе ако би остао овај провизоријум! У колико год радници остану дуже неосигурани, у толико ће терет њиховог помагања падати на државу и општине; а посредно на све економски слабе класе. Неосигурањем или слабим ефектима полутанског осигурања, тешка материјална ситуација радничке класе још ће се већма повећати. Њена потрошачка моћ, и без тога јако потресена, ослабиће преко крајних граница физичке могућности. А кад потпуно ослаби потрошачка моћ радника и сељака — који су у ствари најбољи потрошачи ослабиће онда и привредна производња. Њено смањивање избациће нове фаланге радника на улицу. Наступиће нагло смањивање надница, безобзирно продужавање радног времена, гажење битних услова рада. Овај кобни циклус завршава се само катастрофом! Држава, ометена финансијском кризом, ћути; радне су организације расцепкане, без снаге и политичке и синдикалне! И кад би хтеле да супротставе своју вољу, не вреди им ништа. Офанзива се капитала на целом фронту радничке заштите већ наговештава и у мутним бујицама оцртава се њена злокобна тутњава и пуна победа! Да ли држава има рачуна да то дозволи? Зар није њен и морални, и материјални интерес да се овде још једном умеша, и у највишем интересу културног мира и социјалног напретка расправи овај потмули сукоб у корист оних који су економски слабији. * Да ли је Југославија капиталистичка држава и да ли је радничка класа у њој, толико бројно развијена да она своје социјално, животно питање може да наметне својом сопственом снагом? То су проблеми од чије правилне расправе треба да зависе наше даље оријентаЦије. Кад је реч о радничком питању у Југославији, не мисли се само на индустријске