Општинске новине

Слободан Ж. Виддковић

Радничко иитање н проблем неупослености у нашнм градотњнма *)

Од свих социјалних проблема, раднички проблем има највише интернационални карактер. И питање асанације градова и села, и питање сузбијања социјалних болести и зараза свих врста, има међународни значај, али тек другостепен и увек по обиму ограничен. Са радничким питањем је сасвим особен случај. Ниједно радничко питање, од најмањег до најсудбоноснијег, од висине наднице и дужине раднога дана до питања слободе организовања, не налази само делимичног одјека у низу међународних женевских конвенција, од којих смо две трећине и ми вотирали него као ехо одјекује у међународним радничким фалангама и у оном већ искристалисаном радничком праву, које се годинама формирало у животу културних народа. Радничко се питање манифестује у две јасно оделите групе: једна претставља низ практичних минималних захтева радничке класе, који иду на то да подигну општи ниво њеног живота у садашњици, ниво социјалан, финансијски, здравствен и културан. Тим питањима се живо интересују и национална и интернационална социјална и комунална политика, јер та питања у својој суштини не претстављају само један хуман акт међународне свести, него и један постулат безбедности и једну гарантију светскога мира. Други део радничког питања, његов максимални програм, не улази у област социјалне политике у ужем смислу, у каквом смо ми и западни народи навикли да је посматрамо. Тај део претставља њена максимална тражења, чије извођење не зависи ни од какве реформистичке акције, него од њене сопствене снаге и од немоћи владајуће класе да се одупре импозирању тих нових класних захтева. Расправа тога дела радничког питања улази по превасходству у област чисте со* У издању књижаре Геце Кона изашло је ново дело г. Олободана Ж. Видаковића: Наши соцгцални проблеми. Како је проблем неупосленоотш у нашим градовима, а нарочито у Веограду, врло актуелан, то овде преносимо један део г. Видаковићеве отудије о радкичком Јгитању, у коме су предложене многобројне мере за сузбијање неупослености. У овом делу стуДије највнше се и расправ,ља проблем неупослености У Београду.

циологије, зато њега у оквиру ове студије из социјално-комуналне политике нећемо ни додиривати. Постоји једна културна аксиома, коју данас ни један цивилизован народ и ниједан човек не одбацује: на име, да је борба радничке класе за пуно испуњавање њеног програма исто толико културна колико и правична. Сваки сат скраћивања радног дана — то је сат физичког одмора, сат умног рада, сат самоучких студија, сат телесног и душевног напретка потиштеног дела човечанства! Сваки динар у повећању наднице — то је једна културна победа за све нас, то је корак ближе једном бољем животу, човечнијој исхрани, расној регенерацији и, најзад, стварању боље новчане могућности, ма како она још била незнатна, за духовним усавршавањем. Сваки успех радничке класе на пољу опште асанационе политике — то је победа здравља, прогреса, победа културних и хуманих услова рада, без чега се државни напредак неда ни замислити! И све што важи за успех радничке класе —■ важи и за све животне успехе осталих економски слабих редова, јер на крају крајева цео живот и сва борба човечанског рода има један једини циљ, да се у свакој људској заједници живи што боље и што савршеније, да се тешки терет рада и печалног живота са људи свали на аутоматске машине, на савладане природне силе. Прави и једини критеријум човечанског прогреса и састоји се у томе, у којој је мери заробљени човечански род успео да се ослободи ропства природи и њу потчини својим животним потребама. Тек онда кад човек буде успео да сав терет радне продуктивности збаци са својих плећа на укроћене природне силе — да га збаци у степену, који је уопште теоријски могућ, тек ће тада песма радости да се заори свима дубравама ове долине плача. * Радничко осигурање код нас почело је још пре рата. Ми смо још тада имали једно релативно сношљиво и ако непотпуно радничко осигурање. Тешки дани ратова учинили су, да се оно врло мало осетило у животу. Од дана појаве његове до дана новог законодавства — 1922 год., ефекти његови били су врло слаби, можда чак социјално без-