Општинске новине

Стр. 308

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

би се смело јести дневно више (поред друге хране) од 250—300 грама. Залогај хране од уношења његовог у уста, па до његовог потпуног сваривања и разношења хранљивих састојака по крви ради обнове организма, преживљује читаву једну бурну историју. Организам није само један тајанствени лавиринат него је, у исто време, најсавршенији хемнско-физиолошки лабораториум. Такав, каквог људски ум и његова техника никад не могу ни да створе, па' чак ни да потпуно схвате. За нас, у овај мах, није важна та историја једног залогаја. О томе ћемо писати у засебној књизи. Нас овде интересује само исхрана народа, каква је она данас и каква треба да буде са гледишта хемиско-физиолошког. Варење хране почиње још у устима под утицајем саливационе киселине, па се у главном завршава код „вене порте". Готово стопроцентно бива, да сви случајеви хроничног тровања организма храном надиру кроз ту велику „вену порту", која из црева одводи у крв заједно са соковима хране још и велику количину цревних отрова. Још стари Римљани су имали изреку, мудру и велику изреку, „Вена порта —- порта малорум!". То ће рећи, да се свако зло доводи у организам кроз ту животворну порту. Она, која служи животу, обнови, васкрсу и подмлађивању ћелија, та важна вена, без које организам наш не би могао да опстане ни једног часа, она га храни, подиже, али и трује и убија, јер кроз њу непрекидно са животном храном улази и смрт у нашу крв. Је ли томе крива та вена? Да ли фаталност лежи у њој или у нама самима, у нашим кобним навикама, у нашем незнању, у скроз погрешном традиционалном начину исхране који се кроз векове провлачи, проглашујући себе као највише откриће науке и истине. Тек су последњи проналасци нове хемије и физиологије учинили да се тај лажни фетиш збаци са свога божанског трона и права истина укаже пред људима жељних истине, напретка и здравог живота. Да се човечански род није хранио од искони разнородном храном и то много већом по количини него што је она у ствари потребна — он би се давно дегенерисао и изумро од скробута. Овако је благодарећи разнородној храни и претерано обилној — извлачио најнеопходнији део хранљивих материја, страдавао вековима, тровао свој организам и као човечанског бића и као расе, и смањивао отпорност његову и дужину века. Тако је ова геренација дочекала, да јој организам буде бедно млитав и слаб, а дужина просечног човечијег века да спадне испод 32 године старости.

Да би наша излагања била што јаснија, ми ћемо морати да направимо једно мало објашњење о витаминима, као и о болестима, које се у науци зову авитаминозне болести. Оне наступају било код појединаца, било код друштвених групација чим се њихова храна у једном дужем периоду лиши својих витамина или се уноси у организам она, која је у опште без њих. И шта су то витамини? Наука до данас није могла да открије њихову праву суштину. Постоје неколико хипотеза, али ниједна не одлази даље од произвољних претпоставака. Последње вести говоре, да су и млади американски хемичари Д-р Хени и Сорел усиели да потврде експерименте неколицине европских научара, и да у једном срећно испалом хемиском процесу издвоје кристале витамина. Разуме се да је самим тим огкривена и хемиска тајна њиховог бића, исто као и сама физиолошка динамика. Они у правцу исхране чине права чуда, исто онако — само без опасности разарања, која радиум чини у физичком правцу. Али и пре откривања тајанствене природе витамина, утврђено је дугим и истрајним проучавањем и дугогодишњим испитивањем, да се многе животиње измећу, закржљавају, дегенеришу се и умиру лаганом али неизбежном смрћу чим се за дуже време лише витаминозне хране. Елиминационом методом утврђено је, које су то хранљиве материје, које играју пресудну улогу у одржавању живота. Тако су откривени витамини А, В, С, Б, Е и т. д. Храна, која не садржи витамине, или их не садржи у довољној мери, некорисна је за човечији организам, јер у пркос њене и калоричне и албуминозне вредности, организам је изложен неизбежној опасности сталнога пропадања. Постоји читава серија болести, које се појављују као последица авитаминозне хране. То су: рахитис, скорбут, пелагра, па чак — изгледа — и дијабет. Много је већа опасност од невитаминозне хране, што подмукло руши организам, ускорује старост и смрт, него што изазива поменуте болести. Оболења су уопште проносирана. Човек устаје противу болести чим је осети: настаје тада борба, и ко победи. Међутим, постепено рушење организма не види се, није праћено оштрим боловима и рапидним опадањем организма. Малаксалост, поружњавање, немоћ и старост иду зато ипак брзим током, али се то ипак означава утешно као природан ток живота и старења. Противу свега тога или се ништа не предузима, или се нешто предузме али са свим доцкан кад је сваки рад на спасавању промашен и узалудан. Према досадашњем излагању наша би се теза могла овако да постави: Беланчевинаста (албуминозна) и калорична јесу хране неопходно потребне нашем орга-