Општинске новине
ОПШТИНСКЕНОВИНЕ
Стр. 309
низму, али како у природи постоје те хране са витаминима и без њих, то је за правилну исхрану човечијег организма потребна и корисна само она витаминска храна која у-себи садржи довољно беланчевина и калоричних ефеката. Али ни у овој научној истини не лежи сва тајна дугог живота, здравља, лепоте и младости. Постоји још једна тајна која њу допуњује у вечитој хармонији победе живота, то је тајна, како ћемо се рационално хранити и какве ћемо комбинације хране правити, јер чак и прворазредна витаминска храна, узимана нерационално, изазива супротне ефекте здрављу и напретку. Храна је отров, ако је организам не искористи као што треба. Она га трује, троши му рад и врши подмукло рушење његових ћелија. Хранити се храном, која је по свом хемиском квалитету непотребна организму, значи тровати организам. Хранити се већом количином добрехране, него што је организам потребује, значи изнуравати његове животне снаге и суфицитима хране тровати његове животворне ћелије. Хранити се хемиски рђавим комбинацијама добре хране, значи изазивати непотребна превирања, гасове и отровну уринску киселину која нам потапа сваку кап крви и сваки атом нашега боћа. Према томе, човек се треба да храни само у довољној количини добром, витаминском храном узиманом у таквим хемиских комбинацијама, које наш организам брзо и лако апсорбира не стварајући никакве споредне гасове, отрове и киселине. Која је то храна и какве су то хемиске комбинације изнећу у наредним одељцима. * У овој мојој практичној студији не треба гледати некакав лекарски требник. Она садржи више основне принципе чувања здравља и правилног напредовања човечијег организма, а тек на другом месту и узгред лечења болести, и то тек у оним случајевима где се није могло да избегне а да се о терапији не говори. Ко има деце — ова ће му студија бити најбољи саветник; ко жели вечиту младост, свежину и лепоту — нека се управља стално по начелима њеним. Ко себи и својима жели дуг живот —• моћи ће да упозна тајне његове ако добро проучи открића ове наше студије и усиса их у душу као пчела мед са цветне и мирисаве крунице. Студија ова или боље рећи књига ова треба да буде јеванђеље свакога дома. Људи нису криви. Вековима они са колена на колено преносе заблуде о исхрани. И вечито, од свога преисториског, пећинског жи-
вота, до садашњег салонског, хране се из основа погрешно, некорисно, а у много случајева и непосредно опасно. И те заблуде, што је најгоре, благосиљала је вековима школска хигијена и читави Хималаји писаних лекарских и нелекарских распарава о храни. Могло би се шта више, рећи, да је се преисториски, пећински човек рационалније хранио од садашњег салонског џентлмена у смокингу. Он је јео непосредну биљну храну, некувану, неупропашћену ни високом температуром, ни разним зачинима. Једино му је било штето, што је — кад год је могао, прождирао месо свих врста од зечетине па до меса свога рођеног брата печеног на ражњу. Почнимо изпочетка. Дете је мало и још на сиси. Отац му једнога дана пружа пилећи батак, мале га ручице облапорну грабе, и сисају. И мали орлић жали што не може још да га прогута. У дому је због тога читав празник. То је први покуша.ј, да беба са мајчиног млека и досадног криза пређе на „снажну храну". А јадни родитељи и не слуте, да је то први дан када је њиховом мезимчету дат отров да га посиса, јер ће се већ за који дан појавити уринска киселина у крви, тај злокобни весник ране старости, трајнога оболења и преране смрти. Али главно је да је детињи отац пресрећан. Он на кашичици пружа нежној беби неколико капи црнога вина. Малишан гута, прави по мало гримасу, али гута. Мало дете прогутаће облапорне и рицинус и језичићем слатко облизавати кашику од одвратног рицинусовог уља. Отац само што не закликће од среће. Син му већ пије вина, а вино је „крв, снага, здравље". Каква несрећна заблуда. Месо, чим се животиња закоље, почиње да се распада. Што дуже стоји — у толико процес трулења постаје јачи, месо мекше и —■ „слађе". Бар тако наивне домаћице и гурмани мисле. Зар би се иначе бифтек тако високо ценио, и ако у њему има 0.912 апсолутних отрова. Лешински отрови јављају се одмах чим животне функције у организму престану. И те отрове човек једући месо, уноси у крв и појачава их рђавом комбинацијом хране. Зар вам ово физичко тровање, тровање храном малога детета од стране невичних родитеља не личи на духовно тровање, које се исто тако често срета у животу. Малишан већ почиње да говори по мало. Срећни отац горди се и учи синчића да псује. Понос му заблиста у очима када се невина детиња уста обесвете псовком. — Замисли, размеће се отац пред пријатељима — то ће бити говорник. Већ сада псује као амалин! Дед, сине, опсуј ми оца! Малишан и не чека да га паметни тата и по други пут позове на ову духовну гимнастику, него распали свом оцу пљусак од псов-