Општинске новине

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 333

један напад има да реши и учини крај патњи и нашем животу. * * Скидамо са куће рањеног Азањца. Пробијена су му оба кука, вене покидане и ране крваре. Носимо га на вратима која смо скинули са исте куће. Рањеник је тежак, врата незгодна, секу нам рамена. Ноге клецају од умора; посрћемо и журимо се, јер рањеник губи много крви. На Теразијама стрпали смо га у кола, која га у трку однеше. Са Теразија види се ток борбе на Великој и Малој ади. Обе су од Теразија — у ваздушној линији — једва километар, па се голим оком врло добро види борба. На Малој ади отсудна битка, на живот и смрт. Борба прса у прса, међу дрвећем и џбуњем. Битка је сконцентрисана на низводни угао. Посада је притерана у теснац и мора у најкраћем времену подлећи надмоћном непријатељу. Знам тај положај. Ада је мала и опкољена водом. Са једне стране, са непријатељске, каменим насипом везана је за обалу. На њој је наш одред био на претстражи. Провео сам онде неколико месеци и не бих желео да сам сада тамо. Иако је код нас опасније, јер нам куће затрпавају и убијају људе, лакше је утолико што наши рањеници могу да напусте бојиште и да се евакуишу за болницу. Поред тога, живимо у нади да ће нам сдаког часа стићи помоћ. А приступ Малој ади немогућ је; водени простор између Ада велики је и стално под артилериском ватром. Посада је потпуно отсечена и за њу нема спаса. Немогуће је послати им помоћ или их извести из сигурне смрти. Рањеници остају у месту, изложени и даље опасности. Сигуран сам да од целе чете која брани Аду неће остати ни један војник. И Велика ада је под јаком артилериском ватром. Топовска зрна дижу читава брда земље, ломе дрвеће, чупају стабла из корена и бацају их по десетину метара. И тамо је ужас, као и код нас на Кеју. * * * Попречним улицама дошао сам у ров испод града. То управо једва личи на ровове какви се на другим положајима граде. Ископан је само, али нема никаквог заклона ни натстрешнице. Шрапнели нам задају јаде, прскају нам главе као тикве; а и тешко се крећемо по њему.

Мртве избацујемо преко рова или иза себе, да нам не сметају закрчујући пролаз. Дуж целог рова одваљују се широки слојеви земље и затрпавају нас. На многим местима се само познаје да је то био ров; само рупе, разривена земља и раскидана људска тела. Напуштамо ровове. Повлачимо се у улице, лежемо по камењу и по кућним крововима. Куће су погодне за одбрану, али и опасне. Чим непријатељ примети да се из неке куће пуца, он оспе артилеријом и бије догод кућу до темеља не разруши. Војници у њој нађу заједничку смрт и готову гробницу, јер нико одатле ни длаку не изнесе. Ватра не попушта. Од силних експлозија скоро смо глуви. Више не осећамо како парчад гвожђа, цигаља и греда пада око нас. Видимо како разорна зрна руше куће и рију улице. Видимо рањенике како одлазе крвави, тетурајући се и дршћући. Као пијани су од силне борбе. Успут их прате шрапнелска зрна, не дозвољавајући им да спасу бедне остатке. Лежимо по разривеним улицама у недобољним и малим заклонима, стојимо иза углова и дрвећа, чучимо по крововима, стално напрегнуте пажње. Лица нам безизразна, памет затупела, а умор нас свладава. Лежимо и чекамо. И кад заурла граната, њен пут до пада као да траје читаву вечност. Пред нама на згради погибе један четник од сопствене бомбе. Он је из оне партије младића који су дошли из Скопља. Њихова обука трајала је свега неколико дана и зато њима бомбе нису ни додељиване. А он сада узео је од погинулог друга, упалио је и извирио преко крова да оцени место где ће је бацити. Није знао да рукује бомбом, па је упаљену држао преко времена и она му је експлодирала у руци. * * * Падају шрапнели као јак летњи град. Престао сам да пуцам. Прибио сам се уз стабло. Груди и лице прибио сам уз оштру и рапаву кору; рамена ми се трзају, кожа се на леђима јежи, очекујем да ми се стотине шрапнелских зрна сруче у врат. Десно заштекташе митраљези. Проломи се страховито. Бомбе затрешташе. Наши се сјурише неколико метара низ улицу. Ура-а-а! Шрапнели експлодирају у саме гране дрвета. Дрво је већ очерупано. Падају одломци као киша. — Бежи! — довикује ми неко. Осетим удар у раме. Ноге ми клецнуше,