Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

-9 Стр. 335

Гледам... Глава се заноси, али очи разазнају. Крај мене чучи Јеловац, заставник нашег одреда и један жандарм. Допузили су по брисаном простору, дохватили ме за руке и вуку по калдрми као мрцину. Замном се вуче откинута нога и оставља широк, крвав траг. Трајало је читаву вечност, али више нисмо на брисаном простору. — Идем по носила... Припази на њега! —• прогунђа Јеловац жандарму. —- Пожури, Раде!... Да ми бар у неколико олакша муке, жандарм ми подметну своју цокулу под главу, мислећи да је потребније да ми од хладне плоче чува главу, него раскидану ногу. Наиђе још један жандарм. Још издалека извади завој и приђе нам. —■ Ух, брате!... —- рикну, кад угледа откинуту ногу. Скочи устрану, баци нам завој и оде. Носцла нема. У зло доба, наиђоше са неким колицима за ђубре. Стрпаше ме у њих и кренуше за болницу. Колица тандрчу, моја нога виси и вуче се по земљи. Болови су страшни. Јаучем, молим да стану и да ме оставе. Пред кафаном „Шаран" дадоше ми велику чашу коњака, коју искапим до дна. Ту ме сместише на носила. Одмичемо напред лагано. Носила тешка, а моје .запомагање неиздржљиво, па прете да ме оставе. У ваздуху се измешали сви могући звуци. Око нас још где-где пршти, ломи се и кида. Жандарми се спотичу, и журе се да се што пре уклонимо од шрапнелских зрна, која као да баш нас прогањају. Натраг!... Натраг!... — довикује нам неко. Жандарми стадоше. —• Вратите се натраг!... Идите доњом улицом!... Подигнем главу. Опет смо на узвишеном, брисаном простору, изложени пушчаној ватри. Зрна фи.јучу око нас. После неколико минута стижемо на Теразије. Енглеска болница је већ евакуисана. Пред зградом чека фијакер. Натоварише ме и у трку повезоше у Војну болницу. Са стране, на папучама фијакера, стоје жандарми и држе носила да не слете. Артилерија не престаје и тешка зрна пролећу ваздухом. Фијакерист је пијан; бије коње и јури као луд. Носила отскачу, ударају о кола и причињавају ми неиздржљиве болове. — Држи!... Дај му да пије! — виче фијакерист и пружа флашу са ракијом. Пијем... пијем... и чини ми се да осећам

како ми алкохол из уста иде непосредно у крвне судове, одмах их загрева и разноси топлоту по целом телу. Зауставили су се код кафане „Црна мачка". Народ се окупио око кола. Неки се пењу на точкове и питају: — Како ти је, војниче?... Јаучем од бола. Моје нератничко јаукање почиње да личи на механичко нарицање пијаних жена на подуш.ју. III. На улазу у војну болницу болничари до чекују и примају рањенике, дајући најпотребније обавештење ономе што записује те податке. —■ Шта је рањеник? — Војник, — одговара болничар. — Носи! — Шта је рањеник? — Грађанин. — Носи! — Шта је рањеник? — Жандарм. — Носи! — Шта је рањеник? — Четник .. . — Стој!. . . Погледа ме и уписа као рекрута десетог пука. Из предострожности да не би рањене четнике које, због тешких рана, не могу да ивакуишу, изложили опасности од стране непријатеља. Сви су павиљони пуни, а ходници претрпани рањеницима. Свуда болничари са носилима; уносе рањене, а износе мртве. У ходник операционе сале збила се читава гомила осакаћених људи. Држе се за унакажене удове, стењу и јаучу. Неки леже непомично на носилима, а неки чуче или седе по поду. Сви они чекају на ред за превијање и операцију. Међу њима сам и ја. Обузима ме осећање да сам у музеју, у коме су начичкане прастаре и извештале збирке јада и бола, допуњене мојим осакаћеним телом и младошћу. Са свију страна крећу се тупи погледи, пуни бола и очајног страха, пуни молбе и тешког вапаја. Заустављају се на вратима операционе сале, где треба нож да покуша последњи спас. И сваки пут, када се врата од сале отворе, једно тело у повоју од чистих и белих крпа износе, а друго, унакажено и у страшним ритама, уносе. Затим се мутни погледи ојађених људи удаљују далеко ... далеко ...