Општинске новине

Стр. 368

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Од 1929 године стање се дакле почело нагло да погоршава. Промет добара је у 1931 пао за 42%, или скоро за половину, према промету у 1929 години. Оним часом, кад су индустриске државе легле на нерентабилно произвођење аграрних производа и забарикадирале се царинама против аграрних држава, аграрне државе су легле на посао да се еманципују од производа индустриских држава и почеле су да дижу своју индустрију — исто тако нерентабилну као што је нерентабилна и аграрна производња индустриских држава! Циљ је постигнут обострано! Аграрне државе немају могућности да извозе своје производе због огромних резерви које леже на све стране, а у најновије време и због страховито високих протекционистичких аграрних царина уведених у индустриским државама. Чим не могу наћи купце за своје производе, оне не могу доћи ни до новца, који би их оспособио за' купце производа индустриских земаља. И обрнуто! Чим аграрне земље не могу да купују индустриске производе, ни индустриске земље немају коме да продају! Застој је дакле потпун на обе стране. А савршенство је постигнуто у томе, што индустриске земље своје аграрне производе плаћају страховито скупо, и што са друге стране аграрне земљ>е своје индустриске производе морају да плаћају исто тако скупо. Дављење високим царинама, са једне стране аграрним, а са друге индустриским, је обострано и потпуно. Мера незадовољства на обе стране стигла је већ до превршавања. Енглеска је била једина земља, која је до у задње дане у лудој борби око међусобног дављења високим царинама сачувала хладну крв. 1927 године на међународној привредној конференцији преставници енглеске радничке владе и енглеска радничка делегација са преставницима радничким из целога света и са угледним преставницима науке предлагали су да се царине у свима земљама смање за целу скалу, колико су износиле минималне царине појединих држава. Раднички преставници из свију земаља па и из наше настојавали су, да се царине, какве су се затекле 1927 године, кроз три наредне године не померају на више. Али ни у једном ни у другом, преставници радника и увиђавни преставници науке и привредни практичари заједно са њима, нису успели. Управо од 1927 године и почиње неуравнотеженост у увођењу царина у појединим земљама. Та неуравнотеженост довела је најзад дотле, да је и Енглеска, која до тада није имала царина, отпочела најприје са „таксама" на страну робу, да би их доцније усавршила у комплетну царинску тарифу.

Искра разбора, која се је показала 1927 на жалост није могла да упали. РЕПАРАЦИЈЕ — МЕЂУСАВЕЗНИЧКИ ДУГОВИ — МЕЂУСОБНО ДАВЉЕЊЕ Кроз општи привредни застој стално се проплиће питање немачких репарација и ратних међусавезничких дугова. Немачка треба да плати репарације. Она може да их плати само тако, ако има тржишта за своје еспапе и ако за њих може тамо да добије паре — јер паре се могу стицати само радом нације као целине. Али немачким еспапима свуда чине сметње, сузбијају их и гоне са страних пијаца, заштићавајући се пред њима све вишим царинама. Вишак у трговинском билансу Немачке износи око две, а за плаћања њена потребно јој је три милијарде марака годишње. Зато сваког часа поново искрсава питање висине немачких репарација уопште, затим квоте по појединим годинама, познате под именом Давесовог, затим Јанговог плана. И најзад је дошао Хуверов мораториј. То ствара комоликације. Исте државе које инсистирају на плаћању репарација, инсистирају и на ометању туђега извоза. При томе оне констатују факат, да државни дуг са главе на главу износи у Немачкој (подразумевајући ту и репарације) 715 марака (инфлација је Немачку растеретила унутрашњих дугова), док он у Француској износи 1,754, Енглеској 3401, Италији. 816, Белгији 770, Америци 592 марке. У Италији, Француској, Белгији, па и Енглеској добар део тога дуга је кноземству а нарочито Америци, док је амерички дуг цео у главном унутрашњи,И чим Немачка завапи са својим тешкоћама око плаћања репарација, њен глас одмах буде комплетиран изјавама свих других заинтересованих држава о теретима које оне морају да подносе, и уз питање репарација аутоматски на тапет излази и питање растерећења међусавезничких ратних дугова. Тоје нарочито избило у вези са тзв. Хуверовим мораториумом, и оштећењима које је отуда имала Француска и друге земље међу којима је и наша. Са свих страна дигнута је крупна замерка Америци, да она нема права да буде галантна на рачун других земаља, а ако то већ жели, онда нека прими разговор о поништају међусавезничких ратних дугова. Лавалов пут у Америку имао је у главном тај циљ. И Америка је од тога времена постала опрезнија — јер нема воље да отписује ратне дугове. Али оно што важи за немогућност плаћања репарација Немачке због царинских запрека око извоза, важи и за све друге европске државе. Као што су се европске државе једна од других забарикадирале високим царинама тако се је исто и Америка забарика-