Општинске новине

Ђ. ГрчевиК

Законодавство о оснмњању и заштмти градских парцеларских бажтида („бажтенскмх колонија")

Чудном игром случаја објављен је, готово једновремено, у „Београдским општинским новинама" (бр. 3. 1932 г.) чланак г. инж. Крстића о „баштенским колонијама" и мој чланак у „Радничкој Заштити" у Загребу (бр. 4.) о „вртићима (баштицама) парцедара". И мени и госп. инж. Александру Крстићу дао је побуду пољски парцеларски („баштенски") покрет, да пропагирамо код нас ову корисну социјалну установу. Ја сам чак према терминологији, одомаћеној у Пољској, прозвао „баштенске колоније" баштице парцелара (о§ого(Ј1<1 б2Ја1ко\уе) колонистима дао сам име парцелара (скЈа1ко\уес према бгјаШа део земљишта, парцела), а саму идеју, покрет, назвао сам парцеларство. По мом је схватању парцеларство идеја, да се грађани удруже у циљу да би се у слободном времену бавили култивисањем цвећа, воћа и поврћа у баштицама ван вароши. Грађанин, који има такву баштицу, јесте парцелар, а колонија или башта парцелара јесте цео низ малих баштица груписан на ограђеном комплексу земљишта у једну лепу целину. Израз „баштенске колоније", којега употребљава г. инж. Крстић, чини ми се да није најзгоднији, јер — у колико ми је познато — српскохрватски књижевни језик нигде не познаје творбе адјектива са наставком енски, а сем тога грађани се удружују само у једну а не више колонија. У свом чланку г. Крстић као практичан инжињер положио је тежиште на мотућност оснивања парцеларских баштица у Београду и израдио је зато и потребне ситуационе планове, док сам ја као правник обрадио у мом чланку организацију и уређење парцеларских баштица као и користи од ових баштица у главном по принципима Луксенбуршког интернационалног савеза ових колонија. Г. инж. Крстић изнео је практично и начин, како би требало код оснивања оваквих колонија поступити код нас бар у почетку и очекује даљу иницијативу од Београдске општине. Госп. Крстић неоспорно има право и са становишта страног законодавства о овим баштицама, о којем дајем кратки преглед у овом напису, а и са становишта, да је парцеларство код нас једна слабо позната новина, за коју тек треба да се крче путеви. Појединци код нас, који су путовали по Немачкој или Великој Британији, и који су из воза при уласку у тамошње велике вароши

видели нанизане као бисерне ђердане парцеларске баштице, из којих се између зеленила, поврћа и шаренили цвећа и процвалих воћака. дижу разно оличени црвени, бели, модри и плави дрвени ладњаци и кућице, причају додуше о лепотама „У/еекеиауаг1сћепали ретко коме пада на ум, да размишља, неби ли и периферије наших великих вароши могле да добију ове украсе. Ја сам пропагирајући парцеларски покрет у Загребу држао по чехословачком узору, да би иницијативу зато уз припомоћ општине, радничке коморе и институција социјалног осигурања требало да узме једно намештеничко удружење. У том сам циљу предложио пре пола године једном најстаријем загребачком хуманом и културном. намештеничком удружењу, које издаје и свој друштвени лист, цео елаборат о могућности оснивања парцеларских баштица на задружној основи, али на разумевање нисам наишао. Редактор листа тога удружења вратио ми је елаборат с поруком, да га не може штампати, јер да он има више баштовански него социјално-здравствени значај. Чудно је, како код нас чак и људи, који претендују на то да су социјални радници, не могу да схвате социјално-здравствено значење ових баштица, у којима се чиновници и радници одмарају са својим породицама на свежем ваздуху и у лаганом и забавном раду. Зар нема не само естетско већ још и више социјалноздравствено и чисто утилитарно значење бављења од раног пролећа па до у јесен у овим баштицама, где се зелени трава, где се пењу биљке, поређане по дрвеним луковима и зидићима, где цвату воћке мирисним цватом, где цвеће цвета и где чесме прскају воду и расхлађују свежи ваздух? Рђаво искуство, којега сам имао, да код нас нажалост још нема разумевања за ову корисну социјалну установу, најбоље може да послужи у доказ, да је препорука г. инж. Крстића, да Општина београдска почне прва са оснивањем парцеларских баштица једини начин, да се наши великоварошани упознају са користима парцеларства или, како каже г. Крстић, баштенског покрета. Да, иницијативу би требала да узме општина у нашој престоници, а даље, уверен сам, да би и сами наши великоварошани прионули уз ове баштице, јер оне доносе многостране и доказане користи.