Општинске новине

5

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 377

Наломињем, да бисмо се приближили схватању Интернационалног савеза баштица парцелара, кад би прве наше баштице добиле за парцеларе грађане различитих занимања. Парцеларство је у корену и основи сасвим демократско. Парцеларске баштице прикупљају у начелу све друштвене класе, све синове једне земље. У истој колонији може да ради један крај другога, управник и служитељ, директор и намештеник предузећа, занатлија и његов помоћник, пуковник и подофицир. У том је и друштвено-васпитно значење ових колонија, да између парцелара исчезавају сталешке разлике и да они сачињавају једну нарочиту друштвену врсту, која разуме друштвене потребе. Да је општина у великој вароши позвана у првом реду, да унапређује парцеларство доказују досада донета законодавства о парцеларским баштицама у Немачкој, Аустрији и Великој Британији. У Немачкој и Аустрији још за време рата из чисто апровизационих разлога у разним законима расути правни прописи заштићивали су парцеларске баштице. Иза рата донеле су Немачка 31 јуна 1919 и Аустрија 17 маја 1924 специјалне законе о парцеларским баштицама, адаптиравши на промењене прилике своје ратне прописе о парцеларским баштицама, код којих су покрај економских разлога почели да заузимају све важније место и разлози чисто од васпитни и социјално-здравствени. Одмах иза Аустрије доноси 1925 и Велика Британија посебан закон о овим баштицама т. зв. „Аллотменс акт". Велика Британија иза Немачке има највише парцелара (1,200.000 : 1,400.000). Г. инж. Крстић није био упознат сигурно са податцима Луксенбуршког интернационалног савеза баштица парцелара кад је написао да у Енглеској нема много „баштенских колони ја. Насупрот у Великој Британији уз покрет за изградњу градова у зеленилу (§агс!еп сИуез) постоји снажан и антохтон парцеларски покрет. У Француској је размерно мало парцеларских колонија (броји интернационално организованих тек 400.000 парцелара) и многи браниоци парцеларства доказују, да Француска заостаје у парцеларству зато, што нема посебног закона о овим баштицама. Погледајмо мало поменута законодавства, најпре колико се тичу задаћа општина. У Великој Британији при изради регулаторних основа дужне су варошке општине да означе одговарајуће просторе за колоније парцелара. Претставници парцелара овлаштени су да учествују код тога посла. Свака регулаторска основа предлаже се у Великој Бри танији на одобрење Министарству народнога здравља и управо ту је енглески закон заштитио парцеларство, јер су варошке општине код предлагања основа на одобрење дужне да дају писмене изјаве да су изашле на сусрет свима оправданим захтевима парцелара.

Овакве законске одредбе не познаје немачко и аустријско законодавство о парцеларским баштицама, али је иста мисао ушла у нацрт новога пруског закона о изградњи градова. У Великој се Британији и за будуће парцеларске баштице имају осигурати земљишта довољне величине. Та земљишта могу се употребити у друге сврхе само онда, ако се на други начин могу да задовоље потребе колонија. Израда задатака колоније поверава се у великим немачким варошима специјалним надлештвима. Код тих надлештава као и код виших управних власти конзултују се нарочите комисије, које сачињавају парцелари. У немачкој Аустрији постоје исто тако посебна надлештва по питањима парцеларских баштица. У граду Бечу постоји још једна стална окружна комисија за послове ових баштица. Ту комисију сачињавају претставник грађевног уреда, претставник парцелара и један градски чиновник, у чији делокруг спадају парцеларске баштице. Ова комисија брине се за одржање баштица и за њихово унапређење. И у Великој Британији установљене су за питање парцеларских баштица специјалне комисије, али само у местима, где има више од 400 парцелара. У ове комисије не могу ући општински одборници, већ само парцелари, који имају довољно искуства у администрацији и управи парцеларских баштица. Ово јесу важне задаће општина код парцеларства, а сада да видимо остале правне прописе о парцеларским баштицама. Закон немачке државе без сумње највише фаворизује оснивање баштица парцелара. По немачким правним прописима закуп земљишта за баштице, без нарочитих и важних разлога, уопште се не може да откаже. У вези с тим спорове између закуподавца и колонија — парцелара решавају управне власти. Закон не наводи таксативно, какви нарочити и важни разлози овлашћују закуподавца, да откаже уговор. Међутим у том погледу у Немачкој досада није дошло до тешкоћа. Пракса признаје ове разлоге као ваљане, да се откаже уговор о закупу земљишта: градња, уређење улица, уређење завода за општу корист, затим неиспуњавање уговора о закупу са стране колоније. Аустриско право набраја ексемплификативно разлоге за отказ земљишта и при том, разуме се, не искључује могућност, да се закуп земљишта откаже и из других у закону не предвиђених разлога. Нарочито је разлог по аустриском праву за отказ уговора, ако колонија не плаћа тачно закупнине и ако не пристаје на оправдано по вишење закупнине. Спорно питање, да ли се земљиште колонији може да откаже у циљу да се на том истом месту уреди игралиште, дакле евентуални спор између парцеларства и спорта, ре-