Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 381

опијен, напипао је остатак ноге. Осетио је да нема ноге до самог кука и болно јаукнуо: — Јао... моја нога... Хлороформ га мучи, пара му груди. Завој стеже остатак ноге. Тешко му је. Толико, да кида завој са ноге. Кршан је као планина. Таман као земља. Очне дупље усахнуле, као да у њима никад нису биле очи, а сузе квасе самртничко лице. Тешке су његове сузе, тешке као огромне стене. Једна за другом излазе из очних дупљи, праћене тешким уздасима. Оплакује неког — другопозивац је — жену и децу. Несрећник, отворио је очи. Из дупља линуше сузе као поточићи. Подиже главу. Тамно лице поче се развлачити, а очи се зажарише неким чудним сјајем. По лицу му се осула радост, а гуши се у плачу. Рукама глади површину покривача, грли га, стеже и тепа: — „Бабова деца,, соколићи моји... слушајте нају... Бабо се више неће вратити..." Отворене шаке креће по ваздуху, као да милује њихове главице. Одједном му се лице згрчи. Усне почеше да се помичу као да тихо шапћу молитву за спас оних који остају. И док болничар пали свећу изнад његове главе, из очних дупља несрећног баба спуштају се тешко, споро последње сузе... две сузе за два малишана који се сада играју у шљивику, хватају лептире и питају нају кад ће бабо да им дође. * * * На Торлаку се бије отсудна битка. Болнички зидови дршћу. Експлозије допиру и до нас. Многи рањеници леже без свести, па ипак се при сваком потресу трзају. Они им сатиру и ниште остатак живота. Тела се комешају. За сваки потрес по један трзај, по један мукли и тешки јаук. Нови рањеници пристижу у масама. Дознао сам од болничара да се на Торлаку врши напад за нападом. То ниЈе тешко ни погодити. Борба се лепо чује — нарочито ноћу. То се види и по рањеницима. Међу Немцима има и наших тринаестопуковаца. То доказује да се воде огорчене борбе, да се врше противнапади и са једне и са друге стране. * 5{С % Болничари праве распоред. Француза и још неке однеше некуда. На њихова места донели нове рањенике, Немце, Србе и Швабе. Соба је већ препуна. На постељу тринаестопуковца донеше једног младог Немца без руке. Он гунђа и стално спомиње „Дорлаг". На другој постељи, преко од мене, смеш тен је други Немац, опет без руке, а у сами угао собе Тваба кога је коњ ударио у трбух.

Овоме несрећнику није било суђено да га ране у борби; треснула га рага командирова ногом у трбух и разбила му утробу. Његова кукњава бунила је целу собу. Више јауче и запомаже него најтежи рањеници. А њих стално доносе. Болница препуна, ни једног празног кревета. Рањенике, који су на крају живота, скидају са постеља и носе у мртвачницу, да тамо умру. Не може да се чека на њихову смрт... потребне су постеље. Страшно!... Немоћно посматрамо... Многи рањеници још показују знаке живота, кад их болничари трпају на носила и односе у мртвачницу. Шта да раде друго, куда ће са новим рањеницима, који стално пристижу са Торлака?... * * * Наша се соба претворила у право ратиште. Многи су рањеници у агонији. Многи су још под утиском борбе. Бунцају, вичу, псују и млатарају рукама. Неки командују својим десетинама... водовима... — Напред!... Ура-а-а! — разлежу се суманути узвици богаља, који су још под утисцима борбених страхота. Зидови још увек дршћу од експлозија, иако оне долазе са Торлака. Драже помућене мозгове и потстичу ове измрцварене људе на све већи бес. — Напред!... Ура-а-а! —■ разлежу се измучени гласови и прелазе у тешке јауке и псовке. — Десетина —• пали!... — виче неки каплар из средњег реда. Млатара рукама и копрца се, док не падне са постеље. — Мора да се отступи... нема муниције — стење неки глас из десног угла собе. Један десетопуковац са расцопаном лобањом подражава гранату како експлодује, затим се трза, грчи и јауче. Она му је и дошла главе. У десном углу собе лежи каплар, по имену Сава. У непрекидном бунилу као да излази на рапорт; тражи отсуство, да види жену и децу. Прети командиру да ће га тужити команданту. Продаје вруће тајине по три гроша комад, затим болно јаукне, опсује нешто и почне да певуши. Кад га болничар упита: -— Како си, Саво? — он се безизразно смеје. —- Шта ће ти отсуство, Саво? —• он онда ступа у разговор. — Берба је — објашњава, мрмљајући грожђе треба да се бере!... Нисам видео жену и децу... одавно нисам... И тако се нижу слогови све теже и теже