Општинске новине

Стр. 382

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

везани, док му се говор не претвори у тешко и мукло стењање. Цела је соба у бунилу. Сваки бунца на свој начин. Кад експлозија затресе болничке зидове, рањеници се тргну, повреде ране, и као под командом собом одјекне: — Јао-о-о... мајко моја!... Онда се привремено све утиша и опет настане бунцање. Овако нам дани пролазе. Човеку се цепа мозак, слушајући ове људе како се у самртним мукама боре, врше јурише, бацају бомбе, певају и псују. А када их борба и командовање умори, болно јече и стењу... * * * Има ли што страшније!... У постељама леже измрцварени људи без свести. То више нису људи који су доскора били способни за живот, кретали се и мислили. Усијано гвожђе раскидало је њихова тела, страховите борбе, бол раскиданога тела и бол за кућом и укућанима — помутили су им свест. Зар каплар Сава не личи на све, само не на човека, са своје пола главе?... А говори и мисли!... У дубини свести јавља му се кућа; тражи отсуство, да види жену и децу. Продаје тајине по три гроша комад, да би, •— свакако — два уштедео и њима послао. Мали тринаестогодишњи дечко, коме тело не мери ни тридесет килограма, на коме нема места ни за једанаест убода иглом!... А камоли за једанаест шрапнелских зрна! Циганин без ноге кога чека просјачки штап... Немац без руке, ја без ноге, или Шваба са размрсканим трбухом, који урличе од бола због искиданих црева... Па шта смо ми!... Људи!... Или нешто што само личи на људе... Да, некад смо били људи, док нас људи нису засули пљуском гвожђа и унаказили. * * * Прошао је још један мучан дан патње и бола, Данас их је много помрло... Ако и ноћас буде исто тађо, наша ће соба постићи рекорд у умирању. За ова три дана кроз нашу собу продефиловало је и отпремљено у мртвачницу најмање триста људи! Соба има тридесет постеља; у току дана и току ноћи празни се и пуни неколико пута. Сталних пацијената има свега нас пет, а остали су пролазни. Доносе их тек реда ради; унесу и после неколико минута изнесу. Неки умиру још под наркозом. И не пробуде се. Неке и не осетимо кад склопе очи, као у лепом сну. Неки умиру са пуним очима

суза, проклињући судбину што је смрт тако рано дошла. А неки, уз страшне крикове и муке, као да су они ти који су Човечанству тако неопростиво згрешили... У средини собе шкиљи лампа и баца црвенкасту светлост, па даје свему ужасан, тајанствен изглед. Соба као да личи на огромну пећину, по којој се мичу сенке болничара у бедим мантилима, надносе над рањенике као авети, палећи самртне свеће изнад њихових глава. А свеће жалосно трепере, као да плачу, као да се буне против оволике насилне смрти. Дуга носила лелулају се у овој језивој полутами између две беле приказе, а у њима, у чаршаве увијено, хладно људско месо, из кога је изгнан живот, који се више не враћа! Кад се некоме отргне јачи крик, осакаћени удови се комешају, јаучу и дозивају; тешко стењање и ропци преносе се од једног до другог... Тако једни друге буде из сна, док јауци и јечање не захвате целу собу и од ње не начине пакао, у коме је и по Светоме Писму предвиђен „плач и шкргут зуба!" По овом јаду и несрећи тумарају милосрдне сестре са шприцевима у рукама. Њихове витке, беле сенке тихо промичу од постеље до постеље, забадајући игле и дајући инјекције у гомиле меса, у којима се комеша и ради само још неколико живаца. * * * Крај једне постеље у средњем реду разазнајем две сенке болничара. Стари болничар и млади рекрут чепркају нешто око рањеника и разговарају. —• Привићи ћеш се, синовче, — намештајући свећу изнад самртникове главе, уверава стари болничар рекрута коме је све ово страшно и гадно. — Тек три месеца како сам војник, како сам дошао од куће и родитеља; три месеца, чича, како пиљим у самртнике, у уста из којих одлази живот... И осећам као да се у мени нешто преокренуло... Досада сам још некако подносио, али ово неколико дана... Па, ти знаш, чича, колико смо њих нас двојица унели и изнели из ове собе! — Таква нам је служба синовче! — одговара старац, креше жижицу и пали свећу, која поче да пуцкара, као да одаје почаст самртнику. — Знам, знам, чича. Али не могу, не могу даље... да слушам како... — М-м-м-м...! — Јао, мајко моја!... Рекрут подиже руку и показа постељу са које се чуо јаук. — Ето... то! — Угаси свећу, синовче, — учи га чича. — Извади томе тамо јастук испод главе. — И... после... ове моје руке... Види их, чича, — као да заударају на крв. По цео дан хватам за врућа, крвава тела или за хладне и