Општинске новине

Стр. 384

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

дан стојали смо на бојишту прса у прса, старали смо се да један другога убијемо, да Једаи другоме заријемо нож у срде, да један другога што пре онаказимо и осакатимо. Гађали смо један другога и убијали, као да нам је то био једини животни позив. Никакви човечни обзири нису тада постојали. Некој вишој сили као да је било потребно да у нама убије сва хришћанска осећања, остављајући само нагонску борбу за сопствени живот. А сада?... Све се променило. Патња нас је сакупила под своје окриље. Сви смо ми бедници, покупљени из свих крајева света, одвојени од кућа и од посла, осуђени на муке и смрт. Човечност се вратила. Вратило се осећање сажаљења, узајамног саосећања за заједничке болове и несреће. Патња је избрисала мржњу усађивану патриотским проповедима. Повезала је, зближила и сроДила до јуче непознате и завађене људе. Не постоји више фронт и мржња ових са ове према онима са оне стране. Спремни смо да један другога загрлимо, да један другоме помогнемо. Када немачког или нашег рањеника растржу болови, ми бисмо хтели да им помогнемо, дозивамо болничаре, лекаре . . . Мрштимо се или бледимо, као да нас боли. Чудна је то кућа болница ... У њој ишчезава свака мржња и непријатељство . . . Заједничка патња је победила. Уништила је дејство лажног васпитања. Читава провалија између прошлости и садашњости. Избрисано је све оно немогуће, нелогично у нама. Не познајемо више сами себе. Срљали смо у смрт као гневом заслепљене звери. Јуришали смо, бацали бомбе, мрцварили друге и себе, убијали се узајамно на најсвирепије начине. Све у лажној вери да смо велики јунаци, достојни синови своје земље. И за све то дивљаштво били смо- награђивани, одликовани и хваљени. Пред сваким јуришем дрхтали смо од страха, тачно упознати са надмоћношћу непријатеља. А да нас не прогоне на јуриш, зар бисмо сами икада кренули!... Ипак — кадгод се командовао напад, као опијени раздражено смо јурили и урлали, нападали, убијали, бранили се. Покаткад и без потребе, гасили смо животе оних тамо преко. Са задовољством смо се церили и прсили, као да смо чинили најпохвалније подвиге. Проблем мржње човека према човеку, кад му наметну улогу војника и борца, може се решити само овде, у овој соби смрти. Кад се човек расхлади и среди, дође к себи и буде способан да као човек посматра последице човечјег чина; кад види ова трупла,

ове остатке од људи, схватиће колики је злочин начинила и колико скривила човечанству лажна култура двадесетог века! * * * Гумена колица на четири точка, натоварена лекарским инструментима, завојима и разним лекаријама, возе од кревета до кревета, иза лекара, милосрдне сестре и болничари. Ми им се не радујемо. Стрепимо кад их угледамо. И ја степим, али ретко јаучем. Мора да буде страшан бол који би ме натерао на јаукање. Али данас, данас ме обузео страх и сав дршћем. Хладан ме зној облива, а језа подузима. Све ми смета. Рањеници вичу, запомажу и стењу. Завоји се скидају, раде пинцете, маказе, тинтуре, газе, завоји. Кад колица крену даље, рањеник одахне, као да му се неки терет скинуо са душе. Они који су на реду, мрште се и спремају на јаукање. Још им лекар није ни пришао, а они преклињу и моле. И тако редом... Ова колица постадоше страх и трепет за нас рањенике. Чим се она појаве, сви се узнемире и јаучу. Код многих је ово јаукање прорачунато. Ако ћуте, лекар ради брже и онда више боли. Ако јаучу, онда се око њих ради пажљивије, са више обзира и сажаљења. Ово нарочито чини Циганин без ноге и онај тринаестогодишњи дечак. Они леже у десном крају собе. Чим угледају колица, отпочну са јаукањем. Што се колица више ближе њиховом кревету, они све више јаучу и узбуне целу собу. Моја рана много гноји. Крв и гној прибили су кроз завоје. Мал^е се улепиле и окореле, јер нису обријане пре операције. Завој се претворио у тврду навлаку и изгледа као натакнута шубара. Фластери се упили у месо и држе завоје, да се ни силом не могу скинути. Овог лекара први пут видим.Изгледа да је из неког другог одељења. Страшно грубо превија. Прстима ми кида фластере, неће да их претходно натопи етром. Хоће од бола очи да ми излете из дупље . . . Гризем усне до крви. — Господине докторе, поквасите фластере! — простењах мучно. Он ме погледа, али настави рад. Са осмехом на устима поче нешто да прича лепој Американки, која му кокетно одговара и помаже у послу. Обема рукама ухвати завој и снажно га здера са раскиданог патрљка, као обућу са здраве ноге. Рикнух као бесна звер. Снага ме издаде, тело задрхта. Дах се заустави, обамрех.