Општинске новине

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 385

Рана ми пуна гноја. Дрен, кроз који излази гној, запушен је. Сад ми снажно стеже патрљак и цеди гној. Без икаквог обзира, без труни сажаљења за човека који му је у рукама, немилосрдно стеже остатак ноге, као мокро рубље, из кога хоће да исцеди и последњу кап воде. Поновни бол ме поврати. У зубима држим руку и гризем је тако јако да већ крвари. Ја нисам противан оваквом превијању. Знам да лекари не смеју бити болећиви према рањеном, и да само тако могу и морају успети. Нарочито у случају као што је мој. Моја рана много гноји, трули, кости се круне и отпадају. Све то треба очистити, гној исцедити, труло месо исећи, кошчице повадити, па онда лаписирати. Све се ово мора обавити савесно и тачно. Ту нема и не сме бити сажаљења, па ма колико рањеници трпели. Али ипак може се радити нежније, без грубости. А овај . . . Чепрка по нашим ранама као по земљи. Вуче, сече, чупа, стеже, као да нисмо жива бића него неосетљиве ствари. Пинцетом рије по мојој рани. Удара у кост да ми од бола обамире тело. Већ је крајње време да проговорим. Зграбим га за руку и дрекнем: — Пазите! . . . Он ме погледа, стеже руком неке велике маказе са намером да ме звекне по глави. Да га сестра не задржа, варварин је био готов да порекне лекарима културу. Кад нас превијају сестре, много нам је лакше. Пажљиве су. Више осећају наш бол. Чим се рањеник намршти и јаукне, оне престану, пусте га да се одмори, и онда наставе превијање. * * * Данас сам доживиео оно чега сам се највише плашио. Поред ове муке коју подносим од тешких рана, дочекао сам да осетим и смртни страх од конопца и вешала. Око четири поподне, са пушком о рамену, дође у нашу собу један аустриски цугсфирер у пратњи болничког тумача Ђорђа Лера. Не знам како сам наслутио да долази по мене. Чим сам угледао њега, Швабу, са бајонетом на пушци, искрснуше ми пред очима сва

могућа вешала и џелати. Болови престадоше, тело се охлади, дах престаде а срце . . . срце више и не осетих да куца. Шваба је пијан. Преплиће језиком и клати се. Изгледа да се напио од радости што је „ухватио" једног српског комиту. — Ти си Мирослав Голубовић? — изговори он тачно моје име и презиме. Вилице ми се стегле, не могу да проговорим ни речи. Климам главом у знак потврде. —• Стар 16 година? — наставља он, а испитује ме и погледом. Потврдим главом. — Рањен си у ногу? — стави ми он ово питање, очекујући мој потврдни одговор. Ћутим. Гледам га укочено. Све ми се по соби окреће, а њега видим како се кези и љуља заједно са пушком и бајонетом који се сија. — Ти си комитаћ! — продера се он и нарогуши се. Обузе ме још већи страх. Пропао сам. Има тачне податке о мени. Вешала ми не гину. Она два млада четника, што леже у истом реду са мном, стадоше да јаучу из свег гласа. Премрли су од страха да их не одам. Њихово је стање и онако озбиљно. Ране су им страшне, а и на леђима им се отвориле још веће. Овај случај убрзаће њихову смрт. — Ти си комитаћ! — издра се Шваба на мене и поче да ми тресе кревет, као да је полудео. — Нисам! — јекнух очајно. — Ја ћу теби да покажем, свињо српска! — поче да излива сву своју храброст. Тумач га гледа збуњено. Ја сам премро и чекам да са мном још овде сврши. — Напред! — грмну Шваба и заповеднички показа руком на врата. — Али . . . молим вас! ... — поче муцати тумач. — Но, шта је? . . . — Он не може да иде, — процеди тумач. — А зашто? — испрси се Шваба. — Нема једну ногу до кука, — објашњава тумач тихо, превлачећи руком преко своје ноге. Шваба га разрогачено погледа. Зграби покривач са мене и подиже га. Кад се уверио да немам ноге, заблену се прво у тумача, па онда у мене. — Тежак рањеник, — охрабри се тумач.

(Наставиће се)